biljana-boskovic,-zena-u-poslu-od-kog-beze-i-muskarci:-svakog-dana-gledam-smrt,-zato-znam-da-cenim-zivot

Kroz život ide sa širokim, toplim osmehom, uprkos teškim životnim izazovima koje je prebrodila. Snebivajući se, pitamo šta je to što se u njenom biznisu modernizuje, a odgovor dobijamo slušajući je dok odgovara na telefonski poziv.

Heroj je svako ko zaposli nekoliko ljudiFoto: Dušan Milenković / RAS Srbija

Marama za baku, dinar za čamdžiju

– Ne brinite, rezervisan je termin za sahranu i završeni su papiri iz PIO fonda i socijalnog… Po pokojnika šaljemo posebno vozilo sa hladnjačom, a uradili smo i svu dokumentaciju potrebnu za granicu… Da, i parte su odštampane… – odlučnim, a tako umirujućim glasom Biljana razgovara sa ožalošćenim članom neke porodice. Čim je završila razgovor i poslala mejl s telefona, vraća se tamo gde je stala i relaksira nas na sebi svojstven način.

– Bilo koji posao da radim, bila bih ista, posvećena i odgovorna. Bavim se proizvodnjom i prodajom pogrebne opreme, sanduka, krstova, piramida, venaca i prevozom pokojnika. Radim i organizaciju pogreba, zakazujem muziku, sveštenika, ali ne i daće. Kao i svuda, i u našem poslu ima promena, pa i pomodarstva, a mi smo tu da pomognemo porodici preminulog. Da im teški trenuci bar prođu bez problema i da udovoljimo željama ožalošćenih koje umeju da budu simpatične, čudne, bizarne, ponekad i smešne. Ali sve što je zakonom dozvoljeno, mi poštujemo – priča Biljana.

Radimo sve što je potrebno za ispraćaj pokojnikaFoto: Dušan Milenković / RAS Srbija

Priseća se deke koji je oporukom obavezao porodicu da sa njim na onaj svet pošalju najfiniju vunenu maramu koju je za života odabrao i kupio za baku koja ga čeka tamo negde. Oduvek su se, priča Biljana, pokojnici ispraćali s nekim dinarom u ruci, za čamdžiju, kako se kaže, a danas putuju s mobilnim telefonima, lekovima…

Pored tenka, pa u ratnu zonu

Pogrebničko preduzeće Biljana je nasledila od roditelja, Slobodana i Ranke. I danas su tu, a kad god može, u pomoć joj pritekne i suprug Saša (49), policijski inspektor. Dugo su zajedno, oboje vedre prirode, pa ne čudi što su ćerka Milica (17) i sin Marko (11) povukli na roditelje.

– Za nas je život pesma otkad smo pobedili sve Miličine tegobe koje su usledile nakon prevremenog rođenja i boravka u inkubatoru. Šest godina smo je svakog dana vodili u Beograd na rehabilitaciju i terapije, ali je vredelo – s puno ponosa i radosti pričaju u glas o najvećem izazovu koji su zajedno pobedili. O njihovom životu rediteljka Neda Raković snimila je pre 19 godina o Biljani dokumentarni film „Krug“, koji je dobio brojne nagrade.

Biljana je u mladosti često pomagala svojima, pa ju je otac, čim je položila vožnju, poslao da onim, tako nepopularnim, crnim automobilom ode čak u Ćupriju po „klijenta“. Emotivno je preživljavala i ratne devedesete.

– Izbegli iz svojih domova, stariji su mlađima ostavljali u amanet da ih sahrane u rodnim selima. Bilo me je strah, ali sam imala utisak da sam u nekoj velikoj misiji kada sam ih na večni put vozila preko Drine. Nikada neću zaboraviti da je dugo glavni orijentir u Bosni bio izgoreli tenk kod Bosanskog Šamca. Kad su ga sklonili, zalutala sam u ratnu zonu, na drugu stranu… Sreća je da uvek ima dobrih ljudi – smeje se dok se priseća ratnih avantura.

Suprug Saša je pravi partner jer su oboje vedre prirodeFoto: Dušan Milenković / RAS Srbija

U zabitom zaseoku Ugljevik u Bosni, po mrklom mraku i snegu, na minus 29 stepeni gledali su u njen auto kao u čudo, a šok je usledio kada su videli da im je žena dovezla preminulog rođaka.

Nema više divnih komšinica

Danas je, kaže, sve mnogo drugačije. Ljudi su otuđeni i sami, pa ni komšija komšiju ne poznaje. Na sahranama se ne skupi ni desetak ljudi, pokojnika nema ko da spremi, pa Biljana neretko na sebe preuzme i taj plemeniti zadatak.

– Nema onih divnih komšinica koje su znale šta i kako treba da se radi. Stari ljudi sve spreme, da imaju kad im kucne čas. Psihički teško podnosim kad umiru mladi. Nekada ne volim proleće zbog saobraćajnih nesreća, motora, mladih koji nestanu u času…

Humanost je potrebna i za doktora i za pogrebnikaFoto: Dušan Milenković / RAS Srbija

Roditelji su želeli da im ćerka bude doktorka i da jednog dana ima svoju kliniku. Dve godine Biljana je studirala medicinu, a onda se u njoj nešto prelomilo. Shvatila je da će sve što su roditelji stvarali nestati bez naslednika. Odustala je od belog mantila i postala pogrebnik. Udruženje poslovnih žena Srbije u njoj je prepoznalo privrednicu koja uspešno vodi preduzeće „Marković komerc“ i dodelilo joj prestižnu nagradu „Cvet uspeha za ženu zmaja“ za 2016. godinu. Ponosna na ovo priznanje, Biljana (45) kaže da je danas heroj svako ko uspe da zaposli bar nekoliko ljudi, organizuje proizvodnju i modernizuje poslovanje.

– Humanost je neophodna i za doktora i za pogrebnika. Ma kako to nekome zvučalo, ali kao što lekar pomaže bolesnima, ja sam tu da olakšam i pomognem ožalošćenima i u tome, kažu, uspevam. U situaciji kada izgube nekog bliskog, ljudi često izgube i tlo pod nogama. Takve situacije su meni svakodnevica, pa im hladne glave, ali iskrenog srca pomažem.