bio-sam-prosecan-decko-a-onda-mi-je-lekarka-postavila-par-pitanja-8222rano-ste-poceli-da-citate8220-8222glasno-govorite8220-8222guzva-vas-unervozi8220-i-u-35.-sam-dobio-dijagnozu

Izbegavao sam joj mu uzvratim pogled, iako sam znao da ne bih smeo to da radim.

– Da – glasio je moj odgovor.

Ne znam da li je lekarka primetila da je ne gledam u oči, ali to nije pokazala.

– Da li često ponavljate reči koje ste čuli, ili slogane iz reklama? – glasilo je sledeće pitanje.

Odmah sam se prisetio jezivih scena iz srednje škole kada sam često u mrtvoj tišini na času uzvikivao fraze iz serija ili slogane iz reklama.

– Da – rekao sam.

– Da li se mučite sa održavanjem toka razgovora?

– Da.

– Da li često govorite glasnije nego što situacija to zahteva?

– Da.

– Da li teško istražujete nove stvari, recimo uglavnom čitate iste knjige, slušate istu muziku, gledate iste filmove?

– Da.

– Da li ste počeli da čitate i pamtite citate rano u detinjstvu?

– Da – rekao sam i konačno uzvratio pogled.

– Zar to nije dobra stvar? – pitao sam lekarku.

– Jeste. Dakle, radili ste to?

Opet sam nastavio da piljim u pod.

– Da.

– Jeste li kao dete često uzimali i njuškali nasumične stvari?

– Da.

Tad mi se već povraćalo, priseća se novinar Zek Smit.

Doktorka je napravila kraću pauzu i onda izrekla presudu.

– Pa, vrlo verovatno imate poremećaj pažnje u kombinaciji sa socijalnom anksioznošću i imate blaži oblik autizma – izrekla je.

Imao sam tada 35 godina.

Na nekom nivou, već u petom razredu slutio sam da nešto nije u redu sa mnom. Čak sam i sumnjao na autizam zahvaljujući jednom filmu, „Kristy and the Secret of Susan“ u kojem jedna bebisiterka čuva autističnu devojčicu.

Sećam se da sam pitao mamu šta misli, da li bi trebalo da proverimo da li sam autističan. Mama me je uverila da nema potrebe za tim i da je sve u redu sa mnom.

Devedesetih sam krenuo na fakultet, i tad se govorilo o Aspergerovom sindromu, na koji sam opet sumnjao. Opet su me roditelji i prijatelji uverili da sam u redu. Nemam autizam. Empatičan sam. Dobro mi ide u školi. Samo treba da se opustim.

Od petog razreda sumnjam da nešto nije u redu sa mnomFoto: Profimedia

Par godina kasnije, moj blizak prijatelj saznao je da boluje od Aspergerovog sindroma. Rekao mi je da mu se čini da i ja pokazujem par simptoma. Opet sam se uspaničio, taman kada sam uverio sebe da je sve u redu sa mnom. Nisam mogao da poverujem u to. Uostalom, konačno sam imao posao na kojem sam bio uspešan. Privikavao sam se na vožnju kola. Zvao sam nepoznate ljude telefonom i bilo je lakše iz dana u dan. Samo sam sazreo malo kasnije od drugih, uveravao sam sebe i njega.

Međutim, brinuo sam u sebi. Kada bih poverio svoje sumnje mami i tati, rekli bi mi da prestanem da se opterećujem.

– Dobro ti ide u životu. Sve i da je istina da imaš neki poremećaj, šta imaš od te etikete koju bi prilepio sebi? – govorili su mi.

Prošlo je još osam godina, a ja sam stalno mislio na taj Aspergerov sindrom. Počeo sam da se redovno izvlačim na njega. Kada bi neko bio frustriran što ne razumem šta mi govori, spremno bih uzvratio: „Možda imam Aspergerov sindrom“.

U to vreme, imao sam bogat društveni život. Družio sam se sa raznim ljudima. Međutim, druge oblasti mog života bile su zakočene. Radio sam u kreativnoj industriji i nije mi baš išlo. Nisam mogao da ispratim raspored i obaveze. Odlagao bih i odlagao dok ne bi prošao svaki rok. Sa sastanaka bih odlazio duboko uveren da sam u nečemu strašno pogrešio, ali pojma nisam imao u čemu. Kada bi se neko naljutio na mene, bio bih opsednut tim mesecima, a te scene bi me proganjale.

Razmatrao sam da krenem sa terapijom, međutim, nisam imao novca da to priuštim. Uveravao sam sebe da mogu sam da sredim svoje probleme.

Konačno, naveo sam svog lekara opšte prakse neki blaži antidepresiv. Nije mi posebno pomogao. S jedne strane, bio sam mirniji, ali s druge sam emotivno bio kao kamen. Ugasila mi se svaka želja za devojkama. Kada bih se poljubio sa nekom, osećao bih se kao da sam poljubio sopstvenu ruku.

Kada sam se konačno skinuo sa leka, kao da sam prolazio kroz novi pubertet. Emocije su mi bile prenaglašene i reagovao sam na svaki nadražaj.

Januara 2015. godine počeo je izuzetno stresan period. Imao sam mnogo obaveza na fakultetu, poslu i privatnim projektima. Izdržao sam dve nedelje. Sve je počelo kad sam se pojavio kao i uvek da preuzmem smenu na svom poslu. Međutim, tada mi je uručen otkaz.

– Radiš ovde već dve godine i i dalje ne izvršavaš zadatke niti deluje da ti je jasno šta uopšte treba da radiš – rekli su mi, dodavši i da su se kupci žalili na mene. Ljudi su govorili da izlaze iz radnje čim vide da sam ja u smeni.

Vratio sam se kući i krenulo je dobro poznato ludilo – napadi plača, povraćanje, mučnina. Nije mi bilo ništa fizički, sve je to bilo u glavi.

Konačno sam saznao šta nije u redu sa mnomFoto: Profimedia

Posle dve nedelje, u posetu su mi došli majka i otac. Rekao sam im otvoreno da ne mogu više da podnesem ovakav život i da mi je neophodna terapija, ovog puta preporučena od specijaliste.

Istražili su sve moguće lekare i konačno se odlučili za onog sa najboljim preporukama. I tako sam se našao u ordinaciji, odgovarajući na pitanja sa početka teksta.

Decenijama sam sumnjao, a sada sam konačno dobio dijagnozu. Međutim, nisam se osećao obeleženim. Naprotiv, konačno sam dobio potvrdu da nije sve samo u mojoj glavi i da zaista nešto nije u redu sa mnom. I konačno sam imao odakle da počnem da sređujem to što nije u redu.

Prvi mesec pod terapijom je bio težak. Nisam imao apetit i imao sam stalnu mučninu. Međutim, uskoro mi je bilo sve lakše da se usredsredim. Počeo sam da ustajem u isto vreme i da doručkujem. Završavao sam svoje obaveze. Redovno bacao đubre. Popunjavao formulare. Znam da je vama sve to normalno, meni nije bilo.

Ne samo to, vikendom sam imao potrebu da se vidim sa prijateljima umesto da samo sedim kod kuće.

Za par meseci, mogao sam da pogledam ceo film, pa čak i razumem zaplet. Mogao sam da saslušam ljude do kraja, bez potrebe da ja lupim nešto potpuno van konteksta priče.

Opisao sam svoja osećanja terapeutu i pitao ga kako se zove taj osećaj.

– Zadovoljstvo – glasio je odgovor.

Dopadao mi se taj osećaj.

Moja priča nije tipična. Mnoge stvari koje su većini normalne ja tek učim i privikavam se na njih.

Jedan od ključnih ispita koji se desio a koji sam položio desio se avgusta 2015. godine kada mi je moja lekarka pažljivo saopštila da se seli u drugi grad, pa ću morati da nađem novog terapeuta, dodavši da je voljna da mi pomogne u tome. Vidno joj je laknulo kada je moja prva reakcija bila da joj čestitam i kažem joj da je razumem.

– Ti si moj veliki uspeh u karijeri. A zamisli samo, pre samo par meseci, bio bi uništen i očajan – rekla mi je.

– Pa, stvari se menjaju – odgovorio sam joj, a to sam i mislio.

(www.vox.com)