„danas-sam-shvatila-da-99%-muskaraca-u-srbiji-ode-od-mene-kada-im-kazem-da-hocu-samo-vezu“

Njenu priču prenosimo u celosti:

Danas sam shvatila da će 99% muškaraca da o**** od mene kad kažem da nisam zainteresovana za bilo šta osim veze ali da istovremeno nemam matericu te neću rađati potomstvo. Drugim rečima horor srpskog muškarca. Trećim rečima moja dejting smrt.

Danas sam shvatila da me 99% muškaraca uopšte ne zanima, ali nisam imala hrabrosti to sebi da kažem. Do danas.

Naravno bolna istina je da žene uglavnom sebe lažu dok veruju da jesu nešto osim mašine za rađanje. Ne znam, očigledno sam i ja sebe lagala. Inače ne bih pomislila da moj život više nije vredan, kada mi je ukinuta šansa da budem inkubator.

Naravno ta laž ne bi bila toliko dobra laž da u nju ne veruje i muškarac, i roditelji i drugi roditelji i svi. I onda ničim izazvana neumoljiva statistika potvrdi. Partneri u 90% “tih slučajeva” napuštaju žene. Pročitala sam to u Blicu, rekao neki lekar. Tad sam mislila neće.

Naravno niko sebi nikad ne bi priznao da ja sam osoba koja ostavlja bolesnu osobu. Naravno bolest nikad nije razlog. Naravno uvek ima puno drugih razloga. Naravno uvek je razlog to što ne vidiš budućnost. Budućnosti jednostavno nema. Verovatno bih i ja ostavila sebe da sam mogla.

Hvatala sam sebe kako zavidim mojoj mami, jer još uvek ima matericu. Zavidela sam jednoj babi koja ima manji stupanj raka od mene. Zavidela sam sestri koja je imala toliko ozbiljan oblik raka da nisu mogli da je operišu već je odmah išla na zračenje i hemoterapiju.

Zavidela sam svakoj devojci koja hoda ulicom i ispod majice ima matericu. Zavidela sam onima kojima kažu da imaju samo 30% šanse da zatrudne. Zavidela sam onima koje imaju muževe bez pokretnih spermatozoida jer mogu da budu velikodušne i ne ostave ih. Zavidela sam muškarcima.

Zavidela sam onima koji su umrli. Na trenutak sam želela da se nikad ne probudim iz anestezije, da umrem cela, dostojanstvena, kao možda bi bila majka. Da umrem kao šteta, bila je mlada. Jebote zavidela sam mrtvima, najviše iznenadno mrtvima, koji možda nisu ni znali da su mrtvi.

Bila je jedna čistačica u bolnici. Kaže da je pokušala da se rokne kad je posle neuspelih veštačkih oplodnji dobila rak i kad su joj izvadili sve. Imala je muža svekrvu sve. Samo da nije tog raka. Onda se lečila od samoubistva. Onda ih je od*ebala i došla opet u bolnicu. Da radi.

Ona je pričala o tome ravno. Mehanički, kao da je na lekovima. Verovatno jeste. Kaže više ne trpi sranja. Svaki dan opere po jednu sobu, za nedelju dana sve. Ne može da trpi nepravdu. Ti si jedini čovek ovde, mislila sam. I ta žena čisti umesto da grli ljude.

A onda dođe psiholog i kaže došla sam samo da vidim jeste u redu. Dođe defektolog i kaže javite se ako vam je nešto potrebno vidite imate ovaj sajt. Ima soba da se moliš. Ima kroz prozor hram. Mene sramota iskreno ja sam se molila samo da zaspim. I da ne prođe vazduh u venu.

U tom limbu, gde postoji samo vazduh u veni i buđenje u pet ja sam bila enormno zahvalna što postoji neko kome bih nedostajala kad bih odlučila da me nema. Cela metafizika života pretvorila se samo u jedan veliki pokušaj da dočekam sutra. I još jedno sutra. I onda još jedno.

Smrdljivi PTSP dođe posle. Posle zdravih obroka. Posle trčanja, kupovine opreme za trčanje, posle tegova, ravnog stomaka, mazanja kreme za ožiljke, posle voća i salate sa kozjim sirom, posle pokušaja da imaš seks, posle ima vremena, posle posla i posle terapije.

Dođe uglavnom kao zagušljiva tuga kad vidim kako ljudi imaju živote koji idu dalje. Kad svi negde žure, a ja se skupim i zamišljam da je neki dan od pre. Kad kažu pa lepo izgledaš, jesi dobro sa velikim znakom pitanja. A ja želim da sve stane svi umru i svo cveće uvene.

PTSP je gord poremećaj. Izgleda kao skroz si dobro, lepa si i srećna i baš si se oporavila dok neko ne kaže nešto. Kao minsko polje. I kad neko stane na minu brzo moram da odem kući da plačem, ako ne odem odmah može da mi padne mrak na oči i povratim svo smeće iznutra.

Zamišljam kako nanosim bol, kako nekom glavom udaram o asfalt, kako imam toliko snage da smrvim kožu pa meso pa kosti pa ako ima još nešto unutra onda to pa sedim u lokvi krvi i još me boli. Ne znam da li je to neki prijatelj, brat, možda mama ili lekar il nepoznat neko skroz.

A ja sam ona što stavi ruku na oči kad gleda strašan film. I samo čujem sebe kako izgovaram odvratne reči, reči odvratne kao kad neko na ekranu kopa oči i čuje se ono šljap šljap znaš da je odvratno i ako ne vidiš i neko diše i stenje i pitaš se je l sad gotovo ili ima još očiju.

I danas je izgleda gotovo sa kopanjem očiju. Kad vidim da je gusto moram da odem. Ne smem da popijem previše, da budem gladna ili uzmem ekser na žurci. Ne sme niko da pokuša da me poljubi. Ne sme niko da me pita zašto ne. Moram da budem unutra. Nekad moram da ležim dugo.

Moram da se pokrijem da bude toplo kao da me neko grli ali niko ne sme da me grli. U svemu slično kao devojčica sa šugom u Tiršovoj. Moram da plačem sama jer drugi ako čuju meni će biti žao što oni to moraju da čuju. Jednom sam se sama uplašila svog glasa. Tako plaču samo bebe.

I onda posle bude bolje. Moram ponovo da stvorim imuni sistem. Moram da stvorim sve nove mehanizme odbrane. Ne mogu da idem bez kože okolo. Tako na izvol’te ako biste da me povredite evo recite samo. Ili ako biste da vas povredim da počinim hladnokrvno sedmostruko ubistvo. Bar.

Bilo mi je prvo užasno kad se ljudi došaptavaju iza mojih leđa. Reci joj ti, reci joj ti, ja više ne znam, nemoj pred njom i ta sranja. Onda sam otupela i istovremeno shvatila da su u pravu. Treba da zaziru. Treba da se sklone. Ne mogu više da trpim sranja – pisala je Marija na Tviteru januara ove godine.

Kako danas gleda na ovaj bolan niz tvitova? Bolno je pročitati ih tako, na jednom mestu, ali, kako kaže, danas, posle intenzivnog rada na lečenju svih trauma, sve izgleda drugačije.

– Ne znam sve svoje tekstove. Posebno zaboravim naslove i onda nekad guglam ko debil sama sebe i po neku reč da nađem nešto sto sam zaboravila kako se zove ali hoću da pošaljem drugarici jer sam obećala. Danas sam slučajno našla jedan tekst koji nisam napisala, odnosno nisam ga zapisala kao tekst a novine su ga ipak prenele. Napisala sam ga kao niz na tviteru, verovatno očajna i poludela od tuge, od bola i svakodnevnih trigera koji nose traume. Nikad ga nisam pročitala ovako kako ga je neko sakupio i zapisao, a ljude koji su napisali ovaj tekst i ne poznajem – i verovatno je ovo teže od bilo čega sto ste moje čitali i meni je bilo užasno teško da čitam u novinama, a sa druge strane kad se setim užasno lako i prirodno da napišem. I samo na Tviteru ponekad, pišem potpuno necenzurisano; po noći, često umesto suza, nadajući se da niko ne čita a nadajući se da neko ipak mora da zna. Realno bilo bi bas sranje da niko baš ne zna. Sa druge strane, sa radošću mogu da kažem da je moj život sada, posle upornog lečenja trauma o kojima sam pisala i intenzivnog rada na prevenciji i javnom zdravlju mnogo sadržajniji i smisleniji. Moja terapeutkinja kaže da se to zove kompenzacija. I zato je ključno da u svakoj prilici kažem da se borim za osnaživanje žena, za rad na zdravlju devojčica i žena, na javnom zdravlju, i sa prijateljima koji su bili uz mene svo vreme, osnovala sam Centar za biopolitičku edukaciju čiji cilj jeste veće informisanje i konsultantski rad na pitanjima koja se tiču životnih praksi.

U Srbiji postoji vakcina protiv HP virusa, koja može da spreči čak četiri vrste raka i ta vakcina je pre svega važna za žene, jer žene su te koje najviše nastradaju. I uvek ću ponavljati, nije smrt jedino čega se plašimo, užasne su traume i bolest, odbacivanje, nemogućnost rađanja ili društvena stigma. Moramo da mislimo na to kako da se zaštitimo – kaže nam Marija.