Ostado'h bez kuće, gde živela sam sama, srodismo se tako ko' dete i majka, u duši je mojoj zavladala tama, živeti u njoj bila je prava bajka. 2020-ta kobna mnogo beše, klizište je srušilo što gradila sam dugo, obećaše nadležni problem da mi reše, al' ništa od toga, tugo moja, tugo...
Gospođa jedna plava, malo punije građe obećala smeštaj da će da mi nađe. Nešto je u opštini, rekla bih bitna faca: "Snežo, posle klizišta bićeš građanin Blaca!" Neposredno posle gubitka toplog doma, slušala sam laži, bilo ih je loma. Da snosiće kiriju, i to je obećala, evo do danas ništa, opština slagala.
Opštinski činovnici dobijaju kuće, što deli Krkobabić, sobe su im vruće. Za sve se vodi briga, samo ne što treba, neko maže pekmez na obe strane hleba.
Niko me sad ne vidi ko' da s' druge sam planete, a glasala sam komšija da zaposli dete...
Čitam još probleme što građani dele, zbog čega treba doći u naše malo Blace, postaće "Beloljin", mada to ne žele, al' ne pitamo se mi, već neke druge face. Sledovala me sredstva takođe od države, ali nešto mute i ludi se prave. Prvo imam prava, zatim pravo ne postoji, na svekrvu se kuća vodila, ovde evo stoji. I ostale kuće u selu se vode na svekrve i svekre, pa dadoše im zgode. Ali samo ja sam svima trn u oku, nezaštićena sama, "Ma ona je prosta i nije u toku!"
Imam sve papire, i crno na belo, da sve je porušeno, svedočiće i selo. Kuća je bila stara, al' voleh je do krova, zaseok je Kavgalija, a selo Popova. Jedina na lokalu pretrpe'h diskriminaciju, svi dobiše kuće i sredstva za sanaciju.
Osmi martovi se nižu, gde su prava žena, na tv-u sve bajno, stvarnost stisla stena...? Primam često savete da uzmem advokate, što zastupaju besplatno, pravo da mi vrate. Nadam se još uvek da će da se sete nadležni za slučaj, da brige odlete. Zavaravam sebe, nikad došli nisu, a viđam ih site, i debeli svi su.
Snimala me komšika kad doživela sam stres, radi u nekoj firmi Blace Info Press. Takođe iz Kuršumlije dolazio je neko, objaviće svuda, tako mi je rek'o.
Ništa od tog dana promenilo se nije, nastavilo srce da samo bitku bije. Minimalna penzija, troškovi su skupi, dijabetes, pritisak, i hrana kad se kupi. Za kiriju ne ostane ništa u bukvalu, sa gazdaricom često ja zbijam tako šalu. Srećom pa je razumna, pa ume da čeka, par puta u godini kaže: "Snežo, neka...!"
Nadnica počinje, preživeti se mora, rad me je održao, u tome jeste fora. Al' već drhte ruke, i noge izdaju, videćemo šta će se desiti na kraju.
4 godine je prošlo, a nadležni ćute, posle moje pesmice znam da će da se ljute. Ne diram ja njih, već oni meni često, kad bi 10 dana zamenili mesto...
Umesto u svojoj, ja živim u tuđoj kući, uz kiriju i lekove srce će mi pući. Podelila sam priču, što možda je za knjigu, dođite u Blace, i ne brinite brigu!
Blačanin, tekst posvećen Snežani Milutinović, građaninu zadnjeg reda.
https://www.facebook.com/watch/?mibextid=oFDknk&v=3955674527845130
