U kategoriji Društvo, Kuršumlija, Poslednje Vesti.

    KURŠUMLIJA- Ovih dana navršava se 142 godine kad je i poslednji Turčin-graničar morao da napusti karaulu Crnu čuku iznad Sagonjeva, na koti 1.196 metara.

    Za vreme vladavine Obrenovića iz Beogradskog pašaluka i sultana iz Porte u Carigradu menjale se u više navrata granice Srbije. Od jeseni 1833. godine do proleća 1878. oslobođen je veći deo Srbije južno i istočno od pašaluka, pa je tako i nova granična linija bila na vrhu Crne čuke. Selo Batote je 45 godina bilo u staroj Srbiji, a susedno Sagonjevo isto toliko godina još uvek u Turskoj.
    I dan-danas su vidljive ruševine od kamena na vrhu Crne čuke. Po lepom i vedrom danu veoma lepo se vidi Kopaonik-Pančićev vrh, Aleksandrovac i cela Župa, Kruševac, Jastrebac i blačka kotlina, Niš i Suva planina te Kuršumlija i Radan planina, a vide se i vrhovi Šar-planine pod snegom.
    Kada je Turski šef karaule klečeći predao sablju Srbinu verovatno je razmišljao da će se njegovi potomci nekada ponovo vratiti ovde. Danas i ovdašnji Srbi bi poželeli da se ovde ponovo vrate Turci sa kapitalom. Ponovo bi proradilo gudžalište u toku leta za čobane iz Sagonjeva, Batota, Pavaštice, Oraovca i Selove, a u toku zime, kada je Crna čuka bela, proradilo bi skijalište niz Stranovitu krčevinu, za sav narod u okruženju i za sve buduće turiste. Sve će se to desiti kada bude završen Koridor 105 kroz naše selo, pa podno Crne Čuke pravo do sabora u Lepu goru, pa dalje na zapad prema Brusu. Bio bi pre mali areodrom „Konstantin Veliki“ da primi sve turiste iz velike i male Azije i grada Stambola kad počnu da dolaze i uživaju u lepotama Crne čuke i leti i zimi.

    (Autor Radovan Radovanović, Sagonjevo)

    Anegdota

    Pozvala svojevremeno jedna niška škola čuvenog pisca Branka Ćopića da održi predavanje o svojoj literaturi.

    “Poslali po mene mercedes predsjednika opštine i nekog debeljuškastog dobroćudnog šofera, opet nekog Peru. Vozimo se prema Nišu. Neviđeno gust saobraćaj, jedva se probijamo. Gledam registracije – mnoštvo turskih kamiona, hladnjača, autobusa, pa i putničkih automobila…

    Gledam to, pa pitam Peru:
    – Je li, bogati, jesi li ti čitao Filipa Višnjića, ono gdje piše: Drumovi će poželjeti Turaka, al’ Turaka više biti neće.
    – Jesam, čitao sam.
    – A šta veliš na ovo? – pokazujem na kolone turskih vozila.
    – E, bogami, Filip se zajebo”.

    (M.Đ)

    Kratak url URL: https://toplickevesti.com/?p=466693