evo-zasto-svakog-uskrsa-mami-moram-da-precutim-jednu-tako-meni-dragu-stvar

Mama živi u kući, ima ogromnu baštu. Brat za klince pravi mapu kako da pronađu poklone koje im je ostavio “zeka”, tata snima decu kao da se sprema za Oskara, a mama, mama proviri, nasmeši se i vrati se u svoj bunker, u kuhinju.

I mesi, kuva, peče, kao da se sprema za kraj sveta. Ako uđeš da joj pomogneš izbacuje te, jer joj smetaš. I stalno se smeši.

I kada je god vidim tako užurbanu, setim se jednog starog kolača, koji mi se uvek jede, a glupo mi je da joj kažem. Ona pred nas iznosi neverovatne đakonije, recepte skida sa blogova, da bi bila u korak sa nama digitalnim neznalicama, a meni se samo jede rolat. Običan, žuti babin rolat namazan džemom.

Jer sama pomisao na taj rolat, vraća mi osmeh na lice. Sećam se mene i ekipe kada smo imali 10 godina i velikim biciklom jurcali po selu dok je baba u letnjoj kujni, kao mama sada, kuva.

A onda svi sedamo za veliki sto u dvorištu, na ručak. Mama i tata, ja i brat, tetka i teča i njihova deca, baba i deda, ujak i svi se smejemo, a najmlađeg brata šaljemo krišom da nam donosi seckani rolat dok se ručak još nije završio.

Ko bi rekao da jedan običan slatkiš može toliko da mi znači i da mi svaki put izmami osmeh.

I svaki put kada poželi mami da kažem da mi umuti rolat, odustanem. Jer, ona pravi makarunse, a njeni unuci to obožavaju. I onda odustanem.

Jer, što je za mene rolat, to će za njih biti makarunsi, a neću ni mami sreću da kvarim.

A rolat ću sama da smućkam.