igranke-u-maloj-plani-–-zivela-mladost-godina-sedamdesetih

 …Tvoje oči bademi zreli,
tvoji zubi biseri beli,
cvrkut ptica u tvom je glasu
viti čempres u tvom je stasu,
ko to može takvu da te pusti
ostani ovde nek se otac ljuti,
ostani ovde, moja budi sva,
ostani ovde tebe volim ja….
Sa prozora zadružnog doma u Maloj Plani celog leta ova pesma Kanarinca nas je, nas mladost Male Plane i okolnih sela, pozivala na večernje druženje. I na Vidovdanskim svečanostima u Kondželju pre 3-4 godine, vidim jedan umilan i stari mi poznati, glas a peva jedan čiča, otanjio, omatorio, ali glas ostao samo igra jabučica. Moj drug boem i niški kafanski zabavljač Miki Đorđević iz Potočića mi kaže da je to Kanarinac – za one koji ne znaju Dragoslav Mihajlović.
Sam nadimak mu dosta govori o glasu. Leta su nam uveseljavali uz njega Jasna Kočijašević, Nedeljko i Dušica Bilkić, Meho Puzić, Muharem Serbezovski, arali su seoskim domovima kulture celog leta, i još sa njima, neka oproste koje nisam nabrojio. A rado smo dolazili svako veče, prvo film koji je pustao Vojkan iz Prokuplja uz naše negodovanje prilikom zamena rolni i aplauze na kraju filma, pogotovu kada dođe do nekog poljupca.
Plakali smo uz film “Prohujalo sa vihorom” i za malom devojčicom, žalili Reta Batlera, plakali za mamom Huanitom u filmu “Poslednji dan života”, navijali za “7 veličanstvenih” i “12 žigosanih”, živeli naš život.
Tada nastaje naša igranka bez prestanka, u stvari do 2 ili 3 sata. Prikupili bismo stolice, napravio bi se prostor i gramofon: Užičko, Čačak, Šumadinsko, kola koja sve postoje.
Povremeno i plesovi i ono skakanje bez ikakvog rezona – zvali smo ga “šizenje”.
Oni koji nisu bili skloni igranju u gornjem delu sale razgovarali sa devojkom ili društvom, kako ko i kako kada. Oko ulaznih vrata uvek neka “borba” hoće neko na “mufte” da uđe, a ovi ne daju. I tu družim se sa mojim drugom Denitom iz Kondželja, momčić sa bradicom, kad ono pop – slučajno ga vidoh u Beloljinu na čelu neke kolone za večni put. Naravno nije smetalo našem drugarstvu do današnjih dana.
Još jedan drug iz mladosti Stanimir-Stanče iz Baca, lep mladić, društven, nema igranke i sabora koji nismo obišli, imao je crvenu “Škodu” sport, na žalost rano je napustio ovozemaljski svet.
A moj Gubetinčanin Živa, koji je u to vreme zadobio nadimak “Lepak” koji nosi do današnjeg dana, imao je siroma’ biciklu, pa ili je gurao ili lepio gume i udarao bajloge a devojče pored njega čeka prevoz – i ostade mu Živa Lepak. Bila je i kafana kod Marjana, gde je sada prodavnica “Timor” i ostala mi je iz tog vremena trojka mojih drugova koje igranka očigledno nije interesovala i to Gojko iz G. Toponice, Trifun iz Resinca i Miro Arsović iz Male Plane, maltene bili su kao inventar Marjanov. Kasnije je Marjan napravio kafanu negde na autoputu ka Beogradu od Niša koja je uživala dobar ugled kamiondžija i drugih gostiju.

A bili su i poznati i “jaki” fudbalski turniri na igralištu kod Ciglane koja nije kao sada zauzimala ovoliko prostora. Gledaoca više nego na utakmicama sadašnje fudbalsake prve lige a oposeban respekt su uživali oni koji su igrali za “Topličanina”, ali umeli su i oni da budu “odrani” od neke ekipe, pa su na brzinu napustali teren.
Uveče korzo na glavnom putu ka Kuršumliji, nije bilo saobraćaja kao sada, sad bi te neki ubio kao zeca, kakvih sve budala ima i tu je zapažen bio moj prika, potonji dunđer Mirko Đorđević koji je sa motorom MZ većom brzinom išao kroz korzo i raspravljao nešto sa onima koji bi negodovali. To zbog devojke koju je vozio iza a ona sedela na strani, dobro je i smela, a i dan danas je uz njega – krunisali ljubav.
Kako ko se oženi ili uda napušta teren, a ja sam to učinio 1977. premda sam na “kvarno” svratio još neki put. Zavideli smo drugarima čije su kuće bile tu blizu, jer mi većina smo bili na 4 do 5 km udaljeni i zamisliti pešačenje oko 3 sata a ujutru si na redovnom poljoprivrednom zadatku – mahom čuvanje stoke pored Toplice lepotice.
Roditelje baš briga što si bio u Malu Planu, a i goveda!
Da napomenem da su dolazili i mladi iz Prokuplja, Blaca, Kuršumlije i nijedne ozbiljne tuče nije bilo, bar u vreme kada sam ja tu bio. Bila je odmah do sale i biblioteka, ali tu nije bilo mnogo interesenata, naravno ja jesam. …
I prohujaše godine… sve ode u sećanje i žal za vremenom kada smo zaista bili slični… materijalno i u svakom drugom pogledu, i da vam kažem da nije bilo droge, pa verovali mi ili ne, vaša je stvar.
Sećaju se svi ovoga, bar moje generacije i ovo što sam napisao ima za cilj da ih sekne malo u nezaboravne dane mladosti….. …… živeli smo jednim životom, sanjali iste snove, voleli život, voleli snove…..
…. eh, mladosti naša nezaboravna……. Za sve generacije i ljude koji su živeli ovo vreme kada nije bilo važno ni ko si, ni šta imaš, nego kakav si.
Autor: Zvonko Prelić

Pročitajte vesti iz: Kuršumlija Prokuplje