intrevju:-sead-lipovaca-–-divlje-jagode

Sastav ,,Divlje jagode” ulepšao je petak u Kuršumliji. Prepreku održavanju koncerta predstavljala je kiša i grmljavina koja je kasnije uzrokovala nedostatak struje. Bez obzira na sve bend je, ipak nastupio i okupio ogromnu publiku različite dobi. Ove godine obeležavaju 40 godina postojanja i na koncertu je nastupio specijalan gost, prvi pevač i jedan od osnivača grupe.
Intervju za Top Novosti dao je Sead Lipovača Zele:
– Počeo sam da sviram kao mali. Profesionalno sam počeo da sviram sa 14 godoma. Oduvek sam želeo da imam svoj bend i to se i desilo, zapravo 1977. godine, ali smo sa ozbiljnijim radom počelo 1979. i sad obeležavamo 40 godina rada. Kad sam počeo svirao sam u mnogim klinačkim bendovima. Počeo sam da studiram spoljnu trgovinu u Zagrebu i posle dve godine odustao od fakulteta zbog muzike. Tamo sam upoznao Adonisa i Muca i osnovao bend sa njima i Tonijem i Nihadom sa kojima sam svirao u srednjoj školi.
– Moji uzori su uglavnom bili umetnici sa zapdane muzičke kulture to su bili: Riči Blekmor, Džimi Hendriks, Džimi Pejdž, Dejvi Bouvi… U sedmom osnovne prvi put sam čuo  Hendriksa. To je za mene bilo kao da se spustio svemirski brod, nisam mogao ni da sanjam da ću odsvirati ijedan ton tako, to je za mene bilo nemoguće. Uz talenat bilo mi je potrebno mnogo truda, rada i odricanja. Sve je to dovelo do ovoga danas. Malo po malo, ali vredelo je. Ja sam potpuno samouk. To je težak put. Mnogo je lakše kad imaš nekog ko će te naučiti nečemu i usmeriti te.  – govori Zele o svom prvom dodiru sa muzikom.
– Bio sam mnogo uporan, imao sam cilj, hteo sam da uspem u tome i niko me nije mogao zaustaviti. Posle srednje škole dolazi period kada moraš da upišeš fakultet, zaposliš se, oženiš. Sve je to neko moranje, a ja sam shvatio da ništa ne moram. Shvatio sam da se mora samo biti srećan. Ja sam bio srećan dok sam svirao i to  sam stavio ispred svega, što nosi veliki rizik. Moglo je od svega toga da ne ispadne ništa, ali ja nijednog trenutka nisam pomislio na to. U srednjoj školi me ni prijatelji ni profesori nisu smatrali baš razumnim momkom. Stalno sam govorio: ,,Ja ću posle škole da se bavim muzikom, biću popularan, biću zvezda”. Niko mi nije verovao. Mislili su ili da sam lud ili da se samo zezam.
– Još jedna stvar zbog koje sam se odlučio na ovo. Shvatio sam da je najlakši put do ženskog srca gitara… dobro i da budeš najbolji đak, a ja sam bio najgori đak. Imao sam pozitivne samo iz filozofije i francuskog. Jedva sam završio gimnaziju. Na kraju godine ispunjavao sam profesorima muzičke želje za dvojku. Nije teško biti dobar đak, ali ja sam po 10 sati vežbao gitaru a ostatak dana jurio cure, pa nije bilo vremena za knjigu. – u šali dodaje Zele.

– U našem bendu radili je dosta tekstopisaca, sem mene. Pišem inače, ali se nisam puno angažovao u bendu oko tekstova. Komponovanje mi ide lakše. Iako ih ne pišem, lako mogu da prepoznam dobre tekstove koji će doneti hit. Kad smo snimili ,,Krivo je more” čak su i ljudi iz diskografske kuće bili sumnjičavi, samo sam ja osećao da će je ljudi slušati i zavoleti. Tako je bilo i za ,,Mariju”
– Od njegovog osnivanja, kroz bend je prošlo mnogo ljudi, mnogo talentovanih muzičara, a ja sam se trudio da uvek nadjem najbolje i uspevao sam u tome. Ovo je ekipa koja, bez obzira na to gde svira, malo mesto, veliko mesto, otvoreni, zatvoreni prostor, daje maksimum. Najvažnije je da publika oseti energiju. Ako nema protoka energije između nas i publike, nismo uspeli. Uvek dajemo 100% sebe.
– Ovaj posao je improvizacija. Ovo nije dnevnik gde sve ide po planu. Naravno mora postojati neka koncepcija i neki dogovor. Mi imamo određeni repertoar, ali ako vidim da publika ne reaguje kako treba, menjam repertoar, ispričam vic, dubim na glavi, samo da publika bude. zadovoljna.
Najzanosnija tačka bilo je izvođenje Betovenove kompozicije ,,Za Elizu” na jedan poseban, njima svojstven, način.
(Autor: Milena Perić)
Pročitajte vesti iz: Kuršumlija Prokuplje