jedne-noci-stigla-mi-je-poruka-od-zene-ciji-otac-je-ubio-moju-majku-ono-sto-je-pisalo-u-njoj-preokrenulo-mi-je-zivot-naglavacke-i-vise-nista-nije-bilo-isto

Prvi put susrela sam se sa Rejčel na stranicama pravnih dokumenata: policijskim izveštajima, svedočenjima… Prvi put sam videla njeno ime na tim stranicama, stranicama koje sam vadila iz prašnjavih kartonskih kutija i fotokopirala jednu po jednu. Ta Rejčel je te kobne 1984. godine bila trogodišnjakinja i bila je ćerka Pitera Gilbeta. Rejčel, koja je mojih godina. Rejčel, čiji je otac ubio moju majku Džoan.

Rejčel, pitala sam se tokom mnogih proteklih godina koje sam provela pišući knjigu o životu i smrti mojih roditelja, vadeći ta dokumenta i čitajući ih iznova i iznova, šta ti se dogodilo.

Drugi put susrela sam se sa Rejčel na Fejsbuku. U aprilu 2015. godine poslala mi je poruku, ali je nisam videla nedeljama.

“Lija, ne želim da budem nepristojna, ali moje ime je Rejčel i moj biološki otac bio je Piter Gilbert. Već neko vreme želim da vam se obratim. Ako ste osoba koju tražim i ako želite da mi odgovorite, molim vas, uradite to. S poštovanjem”, napisala mi je.

Kliknula sam na njen profil. Imala je dugačku plavu kosu – do struka, imala je spasilačke pse i živela je u Nešvilu. Njeno prezime nije bilo Gilbert. Odgovorila sam za manje od minute.

“Rejčel, sada vidim poruku. Volela bih da razgovaram sa tobom. Molim te, budi slobodna da mi odgovoriš ovde, ili putem mejla ili da me pozoveš”, uzvratila sam.

Prošla su dva meseca – nije bilo odgovora.

“Šta bi još mogla da ti kaže što već ne znaš?”, pitao me je tada moj suprug. Mi smo se venčali ranije te godine na Roud ajlandu u Novoj Engleskoj, gde sam odrasla i gde su moji roditelji živeli i umrli. Planirala sam naše venčanje u hodu, dok sam pisala knjigu i besomučno istraživala život i smrt svojih roditelja.

Na mom poslednjem “izletu”, posetila sam Džeralda Mastraćija Juniora u zatvoru na Roud ajlandu. Njegov otac Džerald Senior bio je čovek koji je odlučio da moja majka treba da umre. Džerald Senior i Piter Gilbert bili su mali mafijaški saradnici, vrlo nisko na kriminalnoj lestvici. Oni su prodavali kokain i heroin i podnosili su račune narko bosu Rejmondu Patrijarku. Moja majka je bila jedna od mušterija. Zvali su je Džoana, ili Džoana Jevrejka. Njih dvojica su je ugušili u hotelskoj sobi u oktobru 1984. godine mokrim peškirom.

Kada sam upoznala Džeralda Juniora, usred planiranja svog venčanja, on je sedeo preko puta mene u maloj sobi bez prozora pored zatvorske kafeterije. Bio je u položaju za koji pretpostavljam da je trebalo da pokaže empatiju. Rekao mi je da je voleo svog oca, i objasnio da je bio nemilosrdan u poslovnim stvarima, i da je mislio da je moja majka pacov… pa, to objašnjava donekle šta se dogodilo. Rekao mi je da želi oproštaj. Ono što je zaista želeo bila je uslovna kazna – bio je u zatvoru koje je počinio pre nekoliko decenija, i došlo je do saslušanja. I on je bio ubica, kao i njegov otac.

“Ona nije kao on”, rekla sam suprugu. Mislila sam da Rejčel nije kao Džerald, ali sam takođe mislila da nije kao Piter Gilbert. Imala sam više osećaj da je poput mene.

Na Dan Očeva poslala sam Rejčel još jednu poruku na Fejsbuku. U svojoj poruci Gilberta je nazvala svojim biološkim ocem, ali se na profilu videlo da ocem zove drugog čoveka, onog koji je imao isto prezime kao i one.

“Rejčel, pitala sam se želiš li možda da nekad porazgovaramo putem telefona. Mislim na tebe na ovaj Dan očeva, jer izgleda kao da imaš bitnog čoveka koji je preuzeo ulogu tate u tvom životu. Izgubila sam i sama oca, i znam da ovo može da bude težak dan.”

Odgovorila mi je iste te noći.

“Lija, konačno sam pročitala tvoje poruke. Delimično jer je život grozničav i moj posao zahtevan, ali takođe iz straha šta bi mogla da mi kažeš. Mnogo sam razmišljala o tebi i kavu je ulogu moj biološki otac odigrao u tome da ti se život zauvek promeni i to nikad nisam smetnula s uma. Lepo je videti da nisi tako drugačija od mene. Često sam se pitala ko sam zapravo ja zbog toga odakle dolazim. Trebalo mi je dosta vremena da se pomirim sa tim što je moj otac učinio”, napisala mi je.

Naše poruke nakon toga bile su pomalo površne, ali ljubazne. Njen očuh ju je usvojio i odgajio. Kada je imala 12 godina, upucan je, pa je bio kvadraplegičar ostatak života. Obe smo planirale venčanje i udale se. Obe smo imale namrgođenu, staru čivavu koje smo beskrajno volele i izgubile smo ih u otprilike isto vreme.

Redovno smo se čule putem društvenih mreža. Dopadale su nam se iste stvari, isti postovi. Čestitali smo rođendane jedna drugoj. Naše prijateljstvo bilo je posebno jer je toliko neuobičajeno.

Prošle godine, Rejčel je dobila rak grlića materice, to sam saznala jer je napisala status na Fejsbuku. U početku su mislili da je prva faza, ali su ubrzo otkrili da je stvar ozbiljnija: tumor je zahvatio veći deo njenog grlića i proširio se. Operacija, zračenje i hemoterapija bile su neophodne. Zamolila je sve svoje prijatelje da redovno idu na preglede – najveći razlog zbog kog se rak grlića materiice ne dijagnostikuje na vreme jeste jer se ne ide redovno na kontrole.

Pročitala sam njen post, i poželela sam da joj dam nešto značajno, ali ne isuviše lično, zato sam poručila dimni kvarc koji ima lekovita dejstva i poslala sam to Rejčel. Ona je kasnije objavila fotografiju ogrlice sa ovim priveskom i naznačila da ju je dobila od specijalne prijateljice.

Njen apel o pregledima doživela sam ozbiljno – odmah sam otišla kod ginekologa. Dve nedelje kasnije dobila sam mejl sa klinike – moj papa test bio je normalan, ali ja sam se i dalje osećala čudno. Ciklus mi je kasnio dva dana; uzela sam test za trudnoću kako bih se rešila dilema. Sedela sam sa štapićem u rukama u kupatilu, čekajući da se pojavi jedna linija i da mi pokaže da se ništa nije promenilo, da je sve isto. Gotovo odmah formirale su se još dve linije. Kupila sam još jedan test. Opet – dve linije.

Pratila sam Rejčel preko Fejsbuka. Njena operacija je bila uspešna. Prošla je kroz hemoterapije i nije više imala dugačku plavu kosu sa kakvom sam je videla prvi put. Bila sam ubeđena da će moja beba jednostavno otići – da će nestati misteriozno kao što je i stigla. Imala sam 37 godina i stalno sam mislila kako su mi društvo i nauka godinama govorili da se ne nadam da ću dobiti bebu. Ali beba nije nestala. Odlučili smo da je nazovemo Rut, po mojoj baki, majci moje majke.

Rejčel je nabavila periku. Bila je dobro. Postavila je snimak kako zvecka zvončetom kada je završila svoju poslednju hemoterapiju.

Imam fotografju na kojoj je moja mama trudna sa mnom, njenim jedinim detetom. Namestila je stalak za aparat i stajala gola pored prozora, pokazujući svoj veliki stomak. Kao i većina fotografija koje je napravila, i ova je prelepa – ali nije nimalo nalik na one moderne, gde su trudnice umotane u kašmir i mirno gledaju u svoj stomak. Želela sam da budem tako trudna – kao moja mama, da budem hrabra i iskrena.

Opet sam pisala Rejčel, želela sam da mi da dozvolu da pišem o njoj. Brzo mi je odgovorila.

“Lija, želim da napišeš šta god poželiš. Osećam kao da imaš prava da pišeš o ovom iskustvu. Ako imaš bilo kakva pitanja, ne oklevaj da mi pišeš”, odgovorila je.

Da li sam imala pitanja? Ima toliko stvari koje ne znam o Rejčel jer nismo blizu. Naše poruke su uvek bile pristojne, ali i pomalao distancirane. Takav je odnos kada su društvene mreže u pitanju, čak i kada je pozadina odnosa vrlo lična. Moj muž je pitao “Šta bi ona mogla da ti kaže što ti već en znaš?”. I kada pomislim na svoju bebu, pomislim i na Rejčel. Ženu koju zapravo ne poznajem, ali kojoj se divim i koju cenim. Žena koja je bila dete kada sam i ja bila dete. Žena koja se našla u najgornim okolnostima koje odrasli mogu da prirede. Žena čija je priča postala deo moje vlastite na neverovatan način. .

Rut, moja ćerka, stiže u maju. Mi smo i dalje na ovom putovanju. I dalje imam toliko pitanja.