kad-u-vojsku-ja-polazim

Neradan dan danas u nekim drugim vremenima, drugi običaji, druge svečanosti, ostalo je malo i sada kod nostalgičara tih vremena. A ja…. krenuh preko reke lepotice…. Toplice, i ne znam zbog čega počeh da pevušim: … kad u vojsku ja polazim i zeleno polje gazim, soja plače i uzdiše maramicom suze briše…
I da gazim zelene livade moga detinjstva, sećam se mojeg odrastanja, sećam se kad od dece postadosmo odrasli ljudi…. sećam se… odlaska u vojsku kao životnog sazrevanja…
A bile su ispratnice, spremao kako je ko mogao i imao, ali svako je morao da ima, jer taj ko nije služio vojsku potcenjen je u društvu, i uopšte svuda. Napravi se skup u gostinjskoj sobi, ili napolju ako je lepo vreme, prikupi se rodbina i veselje. Svirač obavezan.
U mojem kraju glavni svirači su bili Milan Šoder iz Ćukovca i Savatije kao i Ćaza iz Bele Vode, sa basadžijama ili bez. Tako neke ispratnice u Donju Toponicu, zapi se Puvalo, fudbaler “Topličanina” i ostade da spava u nekoj plevnji, a mi se posle hvalili kako smo proveli noć sa njim, i naglašavali da je Puvalo fudbaler “Topličanina”.
Moja pokojna tašta Katarina stalno mi je psovala tasta Milorada, pa sam tek pred kraj njihovog života “prokljuvio” razlog. Uvek bi u navođenju njega pravila uvod “*ebo ga njegov otac Gvozden”.
Kad je trebao da ide u vojsku, a u to vreme vojska je bila ozbiljna kategorija, moj tast, siroma’ ljuti, služio 3 godine. A kako bi obezbedio vernost Katarine, jer bez sumnje, nije verovao da će ga čekati 3 godine, to je doveo na milost i nemilost, mladu snašu svekrvi i dvema zaovama.

Okićen vojni obaveznik – vojnik maramicom i nekom cvećkom na reveru i najvećom novčanicom u tom vremenu, bio je u centru pažnje.
…ne sme majka da zaplače kad u vojsku sina šalje…
Obavezna pesma na srce i novčanik majčin! Mangupi svirači, prošli sito i rešeto, a grdna majka – i plače i peva i daje pare.
Pa ako je jesenje vreme… jesenje su kiše počele da liju, dobio sam mlađan poziv za armiju….
O lepi dani naše mladosti. Sve si bio neki škart ako vojsku služio nisi, nisi cenjen bio u narodu i kod devojaka. Jedinu korist ti “škartovi” su imali u prvom ratu, gde ostalo mnogo mladih i udovica a rat se odužio. Oni za vojsku nesposobni – a za ovo nisu.

Vodila je računa država pa je one neškolovane upućivala u auto centre. Bilo dosta kamiona iz rata – džemsova, Dožova i drugih te je nepismena omladina dobila vozačke dozvole i kasnije posao kao vozači autobusa i kamiona. Vojnika je družina na ramenima nosila od sela do železničke stanice uz svirača i pesmu. Otac je sa flašom rakije sve uz put čašćavali a oni poželeli srećan put.
Dogurali neki iz mog sela Toma Draganov Kovačević i Rale Radenkov Jevtović, da služe kao međunarodne snage na Golanskoj visoravni, pa su bili puni priča kako i crnci tu služili, kažu crni kao ugarak, kao zift! A mi ih zapitkivali – kad su oni toliko bili crni – kakvi li su im bili Cigani, što nam nisu uspeli objasniti, kažu nisu videli crnog ciganina. A sećam se da su doneli po tranzistor i pravili se važni, slušajući ga po putu.
Koliko je to bilo egzotično mesto i nama nepoznato, ilustrujem izjavom moje strina Mare. Kad se razgovaralo gde ova dvojica služe vojsku, rekla je u nekom Jebikatu, misleći na Egipat. Do smrti je zadirkivale žene za to, a i mi mlađi.
A sada… Šta da vam kažem. Ja sam pravio ispratnicu sinu i kad je išao u vojsku na 3 meseca, a mnogi nisu ni znali da se vojska služi. O tome i još nečemu ću u narednom opisu.
Autor: Zvonko Prelić
Pročitajte vesti iz: Kuršumlija Prokuplje