kako-je-beogradjanka-smrsala-10-kila-i-prepolovila-holesterol-–-za-tri-meseca

Žena sa druge strane slušalice se nakašljala. „Nina, molimo vas da ovo shvatite ozbiljno. Vaš holesterol je ogroman za nekog vaših godina, nemate ni trideset. Ako se ovako nastavi jedina opcija će vam biti ozbiljna životna promena ili jaki lekovi“. Umalo da joj kažem „dobro, onda, jaki lekovi“. 

Promena je bila nezamisliva. Reći da sam živela neuredno bilo bi kao da kažete da Đoković tenis igra ponekad. Bila sam šampion girosa, vicešampion pljeskavice i velemajstor pronalaska kafane sa najvećom porcijom hrane koja bi začepila arterije omanjeg slona. 

Jasno je meni bilo kako sam došla do toga, ali nisam imala najblažu ideju kako da prestanem. Istina je sramotna i gorka. Volim da jedem masno, a povrće sam konzumirala ako ga neko stavi na picu. Ubrzo, stvari su se promenile. Ljudi oko mene su počeli ozbiljno da oboljevaju. Kako neke porodice imaju genetski kod, a moja ima minsko polje postalo mi je jasno da ovo nije pitanje „mršav ili debeo“, ovo je igra na život i smrt.

E, to već umem. Umem da igram. Postavila sam sebi jasno pravilo: Na sledećem sistematskom ćeš imati normalan holesterol…I nisam uradila apsolutno ništa. 

Lažem, kako bih se nosila sa stresom naručila sam porciju ćevapa i zapalila pljugu. Tek nekoliko meseci pred sistematski pogledala sam se u ogledalo i rekla sebi – dobro, bre, moralni patuljku. Dosta je. Seci. I odjednom – napravila sam oštar rez.

Neću da vas lažem, bolelo je. Ja nisam neka fitnis instruktorka kojoj je zdrav život druga priroda, ja sam jedan suštinski lenji, nepojmljivo alavi stvor i ovo su saveti koji su mene izvukli, a ako su izvukli mene, mogu i vas:

1. U stan se ne unosi apsolutno ništa što ne smem da jedem. Izbacuju se kolači, testa i alkohol. Ritualno se spaljuju grickalice i one bombonjere koje se čuvaju za goste.

2. Ukoliko izlazim u grad pijem isključivo kafu ili kiselu vodu, eventualno ceđeni sok

3. Hleb se mesi, ne sme da sadrži kvasac ili se kupuju oni beskvasni hlebovi i jede se samo ujutru

4. Meso i povrće je ručak. Ponekad riba ili sušto povrće, nikada se ne jede dezert osim ako nije voće

5. Gazirani sokovi se ne uzimaju makar bila nasukana na pustom ostrvu bez kapi vode

6. Nema alkohola. Nikada. Bez izgovora.

7. Trening tri puta nedeljno. Za vikend duga šetnja, planinarenje ili ako si negde na putu vežbe pred spavanje

8. Nema preskakanja treninga. Ako se preskoči trening iz bilo kog razloga, nadoknađuješ sama

9. Obavestite sve ljude oko sebe da vas ne nude hranom. Ako ne možete da izbegnete tu hranu, probajte da izbegnete njih ili predložite alternativu – idite u kafić gde nema hrane.

10. Kuvajte inače ćete bankrotirati

Posle tri meseca intenzivnog treninga i još intenzivnijeg suzdržavanja otišla sam na sistematski. Čekala sam rezultate krvi ko što ljudi čekaju žreb za Ligu šampiona. Stigao je. Umalo da se raspekmezim u sred kancelarije. Svi rezultati – optimalni. 

Jasno mi je da sam poprilično ekstremna osoba i da to „hajde da izbacim samo hleb ili smanjim malo porcije“ kod mene ne postoji. Ili sve ili ništa. Ako se odlučite na način života kojem sam se ja podvrgla tih meseci očekujte sledeće: Intenzivne glavobolje prve dve nedelje, promene raspoloženja prvih mesec dana, posebno kada vam padne šećer oko pet a ovog puta nema varanja tako što slistite pola čokolade. Ako prestanete da pušite u isto vreme, kupite neke semenke da grickate da ne biste nekome koga volite u naletu besa odgrizli glavu.

Očekujte da vam pati društveni život, posebno ako ste navikli da intenzivno izlazite. Em što ne smete da pijete, em što ćete posle napora i zdrave ishrane početi bolje da spavate. Oči mi se sklapaju oko ponoći, a nisam mogla da legnem pre pola dva ujutru. 

Očekujte da vas apsolutno niko u početku ne shvati ozbiljno. Ljudi su mi, na svu muku, kao po dogovoru besomučno nudili brzu hranu, kolače i pihtije. Vređali su se što neću da probam rakiju. Jedva sam izdržala. 

Posle mesec dana, ipak, očekujte da se nešto promeni. Više vam zdrava ishrana neće teško padati. Čak ćete manje da jedete, a nakon dva meseca stižu vidljivi rezultati. Kada uđeš u haljinu i izađeš iz bedaka, dobićeš novi talas motivacije. Sada dolazi najteži deo. Kada sam postigla rezultat moram da ga održim. Ipak, desilo se nešto za mene nepojmljivo.

Meni organizam više uopšte ne traži slatkiše, a ni ne padne mi na pamet da pijem. Sad sebi malko progledam kroz prste sa klopom, ali navike su ostale pa redak izlet u masTno na nečijoj svadbi ni ne osetim. Osećam se i izgledam bolje nego ikad, što je neverovatno, posebno u zemlji u kojoj se, kako sam otkrila objašnjenje „želim da smršam“ shvata ozbiljnije od onog „želim da živim“. 

Prati Žena.rs i na našim društvenim mrežama: Facebook, Instagram i YouTube.