Ako se pitate šta su pre sto godina radili Srbi u noći između 31. decembra i 1. janura, odgovor je jednostavan: spavali su. Za njih je naš današnji 31. decembar bio tek 18. decambar, a naš današnji 1. januar zvali su i „mali Božić“, jer je padao tačno sedam dana pre Božića. A Božić je tada bio centralni zimski praznik. Novi datumi praznika i nove navike Srba su počeli da usvajaju tek od naredne 1919. godine.
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca zamenila je 19. januara 1919. godine julijanski kalendar gregorijanskim, ali samo u Srbiji i Crnoj Gori. U ostalim delovima države, rođene pod tim imenom manje od godinu dana ranije, gregorijanski kalendar bio je u upotrebi i pre donošenja ove odluke. Ipak, Srpska pravoslavna crkva je zadržala julijanski kalendar, kom su danas ostale verne Jerusalimska, Ruska, Srpska, Gruzijska, Ruska pravoslavna crkva i Sveta Gora. Julijanski kalendar uveo je Gaj Julije Cezar 45. p. n. e. godine, a on se koristio u čitavoj Evropi do XVI veka, kada su države počele da prelaze na gregorijanski kalendar. Na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji, 325. godine, hrišćanska crkva je prihvatila julijanski kalendar za svoj zvaničan kalendar. Tvorac kalendara je grčki astronom Sosigen na inicijativu Julija Cezara, po kojem kalendar i nosi ime.
Kalendar se zvanično promenio tog 19. januara 1919, ali stari kalendar je nastavio da živi sve do danas. To je razlog što danas imamo dve Nove godine, pa jednu čekamo 31. decembra, a drugu 13. januara.
Božić su u Srbiji pre sto godina slavili svi, a Novu godinu tek poneko. Između ostalog i zato što doček novog leta pada u dane kad je Božićni post najstroži, pa svečarska atmosfera među pravoslavnima nije ni česta ni primerena.
Znamo ipak da su u doba Kneževine, pa Kraljevine Srbije na dvoru zvanično slavili sadašnju Srpsku novu godinu. Obeležavala se i u bogatijim kućama, po vojničkim garnizonima i, naravno, po kafanama. Priređivani su balovi i proslave, a od uvođenja „novog“ kalendara stigle su i neke novine iz belog sveta. U bogatijim kućama darovi su, recimo, počeli da se dele i na Novu godinu. Do tada se darivalo na tri pokretna praznika. Na Detinjce su se vezivala deca, a mogla su da se razreše samo poklonima (ove godine Detinjci padaju 17. decembra). Na Materice su se vezivale mame (24. decembra ove godine), a na Očeve ili Oce tate (ove godine Oci padaju na Badnji dan 31. decembra 2023.
Zime su u Beogradu inače nekad bile mnogo hladnije nego danas, pa su Beograđani voleli tih dana da budu tamo gde je toplo, uz neko ognjište. Ako nisu bili kod kuće, kafansko ognjište im je bilo veoma milo. U boljim kafanama svirala bi muzika, a u svim se kafanama pilo, razgovaralo i kartalo.
Još nešto je bilo isto kao danas: pucalo se. Srbija je još sredinom 19. veka izdavala prva uputstva i zabrane da se o velikim praznicima ne puca iz vatrenog oružja. Danas pucaju petarde i vatrometi, a nekad je to bilo vatreno oružje. Međutim, daleko je to vreme od današnje praznične euforije.
Zoran Nikolić u svojim sjajnim tekstovima o starom Beogradu pominje, recimo, da se novine od 1. januara 1938. godine bave isključivo politikom. Tek u unutrašnjem delu novina našao je reklamu za kalendar koji će objaviti satirični časopis „Ošišani jež“. Najinteresantniji tekst o očekivanjima u novoj 1938. godini bio je, kaže Nikolić, razgovor s najpoznatijom beogradskom proročicom Milicom Miočinović, a ona je dala prognozu da će demokratske države teško preživljavati 1939. godinu, da će doći do pada komunizma, da čitaoce čeka hladna ali kratka zima, a da će godina biti slabo rodna.
Sve se dramatično promenilo posle Drugog svetskog rata, kad su socijalistička revolucija i nova ideologija odlučile potpuno da izmene kalendar praznika. Tokom nekoliko posleratnih decenija ideološki je bilo nepoželjno, a često i kažnjivo, praznovati slave i crkvene praznike. Zna se, recimo, da su decenijama sve beogradske kafane 13. januara smele da rade samo do deset uveče, da se ne bi, je li, slavila Srpska nova godina.
Stari brojevi dnevnih novina u posleratnoj, komunističkoj Jugoslaviji neretko su imali oglase putem kojih su neke porodice najavljivale kako „ne primaju tokom narednih dana“. Tako su i javno davali do znanja da ne slave slavu ili neki od crkvenih praznika. Ako bi se odvažili da obeleže Božić ili porodičnu slavu, mnogi članovi Saveza komunista bili bi javno prozivani na partijskim sastancima, ukoravani ili kažnjavani.
Posle rata Nova godina postaje najvažniji praznik. Obavezno je počinjala željama i čestitkom predsednika Josipa Broza Tita, a novine bi svake godine izveštavale o tome kako su najveseliju noć proveli maršal i njegova supruga Jovanka.
Nova godina je zvanično proglašena za državni praznik 1955. godine. To je ujedno bio početak proslavljanja nalik ovom danas. Organizovane su raskošne proslave, oblačile su se večernje haljine i svečana odela. U vreme SFRJ slavlja su se obično organizovala u domovima kulture i vojske, fabrikama i radnim organizacijama. Puštali su se šlageri, ples je bio obavezan, a sve novogodišnje priče iz tih godina svedoče o osećaju zajedništva i pripadništva.
I nije samo Božić bio „sumnjiv“ u ta vremena. Pokušala je ondašnja vlast da izbaci i Deda Mraza, taj „prozapadni element“. Tim pre što ga „tamo“ zovu „Santa Klaus“, što je skraćenica od Svetog Nikole, a to je stvaralo dodatnu religioznu zbrku. Rešenje je bila Baba Zima, novo, ideološki ispravno znamenje, ali ta baka nije preživela probu vremena.
