„kao-da-mi-je-neko-stavio-prst-na-rostilj“:-kupala-se-na-adi-bojani,-a-onda-osetila-jeziv-bol-–-za-sve-je-kriva-ozloglasena-dragana

Pre par godina je naša koleginica imala susret sa jednom Draganom, ali iz morskih dubina, i taj bolni susret i danas pamti. Evo kako je protekao i koje su bile posledice, pa ako se vi ovog leta zateknete na Adi Bojani i slučajno se susretnete sa Draganom, evo šta vam je činiti.

Lepa je Ada Bojana. Baš je lepa. Mir i tišina. Nema dreke, cike i ručnih frižidera. Nema čak ni muzike u jednom od retkih barova na plaži. Samo huk talasa. Gde god pogledaš, more i pesak. E, ispostavilo se da taj pesak krije jednu zvericu s kojom sam se upoznala, a da je nisam čestito ni videla. Zovu je Dragana.

Otrovna ribaFoto: Privatna arhiva

Kao da me je neki đavo terao, nije mi bilo teško da vozim sto i kusur kilometara Jadranskom magistralom i da se skoro četiri sata topim u koloni. Kako smo stigli na plažu, jača polovina, ne toliko oduševljena mojim planom i programom, pita jel vredelo. Jeste.

I taman što sam počela da uživam kao dete dok me talasi zapljuskuju, osetim prodoran bol u malom prstu desne noge – kao da sam nagazila na veći trn ili se posekla na staklo. Ali voda kristalno čista i bistra, ništa sem peska. Rešim da zanemarim sve, ali nakon desetak minuta shvatim da moram iz vode jer baš boli. Pogledam prst– ništa. Krenem po vrelom pesku ka tušu, do kog ima nekih sedamdesetak metara, al ne lezi vraže. Boli kao đavo. I boli sve više. Pokušam da pomerim prst, ni da mrdne. A vidim i da je počeo da crveni prilično.

Krajnje smireno, da jača polovina ne bi primetila kako opet nešto kmečim, kažem mu da nešto nije u redu i da vidi za šankom u baru šta može biti. Meduza, možda…

Nekako se u međuvremenu dovučem do tuša u nadi da će hladna voda pomoći, ali ništa. Samo sve jači bol, kao da mi je neko stavio prst na roštilj, a eto ih i mučnina i vrtoglavica. I dok se tako u neslavnom izdanju držim za tuš, lakim kasom junački stiže jača polovina, bos po vrelom pesku, i kaže – stavi nogu u vruć pesak, ujela te riba. Tu, na prelepoj Bojani, probao me je morski pauk, riba koju zovu Dragana, kažu, najotrovnija riba na Jadranu.

Jedini lek – vreo pesakFoto: Privatna arhiva

Hm. On to mene zeza. Šta ću, stavim nogu u pesak, čiju vrelinu nisam ni osetila od užasnog bola koji već postaje skoro nepodnošljiv. Ali, ne znam kojim čudom, počinje da deluje. Boli i dalje đavolski, ali nema sumnje, manje. I sve manje.

Ubrzo eto mene pod nadstrešnicom, dopola u hladu, s kafom koju je dragi u međuvremenu ulovio i s nogom u vrelom pesku, pokušavam da shvatim šta se dogodilo.

E, pa dogodilo se da me je ujeo morski pauk, riba za koju kažu da je najotrovnija na Jadranu, (latinskog naziva Trachinus draco, pa otuda valjda ono Dragana), da je prava napadačica i da skrivena u pesku kidiše svojim otrovnim bodljama na sve što joj se približi – na rakove, manje ribe, mene…

Konobar mi u prolazu dobaci – pecka malo,a ?, a meni umalo oči ispale od bola. Kad sam uveče po internetu tražila svoju napadačicu, vidim da su, doduše baš retko, neki ribari zbog bola sebi odsecali prst kad bi je greškom upecali. Ali srećom, njen otrov je termolabilan, toplota ga ubija, pa je zato najbolje odmah mesto ujeda uroniti u vreo pesak ili vodu pred ključanje. I tako držati pola sata. I prođe. A ostane priča za društvo.

Konobar dodaje da pazim ako ću još jednom u vodu jer može ona opet isto. I smeje se. Naravno da sam otišla u vodu. Znam šta je lek, pa nek bode ponovo. A Adu neću videti neko vreme sigurno. Dok opet ne dođe leto.