Ako ste bili đak Osnovne škole „Ratko Pavlović Ćićko“ do 2010. godine, sigurno znate nastavnika fizičkog Jovana Gajića (79) . E zbog njega su najproblematičniji đaci postajali med i mleko, a fizičko se radilo bez zabušavanja.
Znao je on, sećam se i ja da uhvati za zuluf, ili vrh nosa, a suze same lete....Tako smo prali oči od nakupljene prašine. I čik da ispred vratila, razboja, ili kozlića kažeš da nećeš! Skačeš kao zec, više nego što si ikada pomislio da možeš! I stvarno možeš.
Svoj radni vek Gaja je proveo čineći osnovce čvršćim, otpornijim, jačim...
-Zaposlio sam se u školi u Tularu 1968. godine. U Ćićkovu sam došao 1975. godine i proveo punih 35 godina, do penzije. Za mene je škola bila kuća, kolege članovi porodice, a đaci deca. Bilo je sitnih problema, ali oni su se prevazilazili brzo i uvek smo imali podršku roditelja. Znali su oni da sve što činimo, to radimo za dobro dece- priseća se Gaja svog radnog veka.
Objašnjava da je najponosniji na to što je Tulare dve godine pošto je počeo da radi u toj školi prvo dobilo u prokupačkom kraju asfaltirani teren. Tada se radio put Kuršumlija- Merdare, pa je on izdejsvovao da im daju asfaltnu bazu kako bi ga napravili.
-Onda su sve kuće iz pet okolnih sela dale dobrovoljne priloge. Nije bilo kuće da nije uplatila, bez obzira da li ima đaka ili ne i udruženo smo napravili taj teren. To je nešto čime se najviše ponosim- priseća se on.
Onda je svoj posao nastavio u Ćićkovoj školi, gde je ispratio generacije učenika.
-Gledajte svako je morao da proba svaku vežbu. Iako nismo imali salu u kojoj mogu da se izvode gimnastičke vežbe, sve samo ih radili. I vratilo, gredu, kozlić, sanduk,razboj, imali smo i hvataljke. Deca su ranije bila čvršća, otpornija, jača i volela su da se takmiče. Prosto disciplina se držala, a tome mogu da zahvalim roditeljima, koji su nam verovali- dodaje naš sagovornik.
On je ponosan i na to što je svih 35 godina bio razredni starešina i što niko nikada nije ponavaljao.
-Bio sam u stanju da učeniku visim nad glavom 24 sata i morao je da nauči. Samo sam par puta imao sukob s aroditeljima za sve te godine, a kasnije su mi čak i oni zahvaljivali.Obično sam dobijao nemirnu decu, koja su uz malo discipline izrasli u zdrave i ozbiljne ljude. Sada je sve drugačije- zaključuje Gaja, uvek nasmejan, ali strog nastavnik i izuzetan sportski radnik u gradu iza kojeg je veliko iskustvo u sportu i mnogo priznanja.
Koliko je nekada zaista fizičko bilo predmet koji se ozbilјno shvatao pokazuje i to šta se sve na časovima radilo. Išlo je zagrevanje uz obaveznu opremu za fizičko koja se nikada nije dovodila u pitanje, i onda svi na predviđene vežbe.
-U 100 na primer preskoka, jedan je uvek loš, odnosno postoji opasnost da se dete povredi. Tada uskačeš kao pomoć. Često sam se i bacao, kako bi dete palo na mene i što manje se povredilo, jer je bilo van strunjače. I tako sam po nekad kući odlazio mrtav umoran, ugruvan, ali se sve to isplatilo. Deca su rasla zdravo bez krivih kičmi, ravnih stopala, dobrom motorikom- priznaje Gaja.
Puno je priča sa Gajom, može da se napiše roman, a ne jedan tekst. Njegovu vedru, ali strogu prirodu svi poznaju. Zahvaljujući njemu zaživelo je streljaštvo u osnovnoj školi, a do sada je devet puta učestvovao na Olimpijskim igrama za osnovce, koje se održavaju svake četvrte godine.
Jedno je sigurno, onaj kome je nastavnik Gaja predavao fizičko, postao je čeličan, sa zdravom fizionomijom, spretan i naučio se disciplini. I onda su mu one suze s početka priče, koje se pojavljuju oko onih zulufa i vrha nosa, bile poklon, i putokaz da shvati koliko i šta može!
Nekada se ozbiljno radilo na tome da se ljudi u pubertetu razviju kako treba i imala se podrška roditelja u tome. Put jeste po nekad bio teži, ali se svima nama isplatilo!
