ljubav-glumca-hrvata-i-glumice-srpkinje-za-vreme-devedesetih:-voleli-su-se-jako-i-zbog-toga-su-oboje-platili-visoku-cenu

Imao je više od 50 filmskih uloga, kao što su „W.R. – Misterije organizma“, „Kužiš stari moj“, „Ritam zločina“, Kako je počeo rat na mom otoku“, „Maršal“, „Fine mrtve djevojke“, „Što je muškarac bez brkova“ itd.

Kao dete oficira, rođen je u Beogradu, a odrastao u Splitu. Škola ga nije preterano zanimala, pa se u jednom trenutku ispisao iz gimnazije i upisao Srednju šumarsku školu. Akademiju je upisao u Zagrebu, u klasi s Borisom Dvornikom i Anom Karić.

Već kao student igrao je u zagrebačkom HNK, a nakon što se vratio iz vojske dobio je angažman u Gavelli, u kojoj je radio 26 godina. Ali, značajnije uloge je ostvario u Teatru &TD te splitskom HNK.

Tri puta se ženio; s prvom suprugom glumicom Zdenkom Anušić iz Osjeka bio je šest godina, a 1976. se venčao sa Mirjanom Majurec. S njom ima sina Luku, danas poznatog iluzionistu. Upoznali su se na snimanju tv serije „Psihopati“, a iako su se rastali nakon šest godina, ostali su u dobrim odnosima.

Treći brak dogodio se 1991. godine s beogradskom glumicom Gordanom Gadžić.

Upoznali su se na snimanju filma „Čovjek koji je volio sprovode“. Ostali su zajedno 20 godina, sve do njegove smrti 2011. godine. S njom je imao dvoje dece, sina Filipa, koji je danas glumac koji igra u HNK Zagrebu, i ćerku Anu. Ivica i Gordana osnovali su pozorište Rugantino 1998. godine.

Bez obzuira na njihov talenat, devedesete su bile teške i za jedno i za drugo. Kad je postalo jasno da će početi rat, Gordana je došla u Zagreb.

„Ivica i ja u postojećem istorijskom i političkom klinču nismo imali puno opcija. Ivičin dolazak u Beograd nije bio moguć zbog same prirode rata u Hrvatskoj – setite se iskustva Mire Furlan – i on se u Zagreb više ne bi mogao da vrati, nego bi od te izopšenosti, sigurna sam, vrlo brzo umro. Iako sam uverena da bi tamo naš profesionalni život bio oboma dostupan, verovatno i sadržajniji. Opcija odlaska u treće zemlje za nas nije bila rešenje, što zbog Ivičinih godina, što zbog nepoznavanja jezika. Beograd sam napustila u 1992. godine, naš sin Filip je tad napunio godinu dana i bio je to poslednji trenutak da okupimo našu malu porodicu“, rekla je Gordana u intervjuu za Novosti.

Vidovića su u Gavelli tih godina degradirali u „glumca početnika“ i dali mu i takvu plavu jer, kako je pisalo u objašnjenju, nije bio zastupljen u repertoaru. Tek kasnije je uprava pozorišta promenila ugovor, piše hrvatski „100 posto.hr“

„U to smo vreme dobili konkretnu ponudu od Kazališta Marina Držića u Dubrovniku, u tančine razrađenu, s ambicioznim repertoarnim planom, precizno navedenim naslovima, režiserima, rokovima i nositeljima glavnih uloga. ‘Vas dvoje ste nam kao glumci izuzetno potrebni. Posebno nam je stalo do Gordane, budući da je glumicu njenog profila teško, gotovo nemoguće dobiti’, pisalo je u njihovom pozivnom pismu. Počeli smo s predstavom ‘Kaktusov cvijet’ prema komadu Pierrea Barilleta. Dve nedelje pred premijeru glumica istog pozorišta pokrenula je harangu protiv Ivice i mene serijom tekstova u dubrovačkim novinama, u sprezi s delom tadašnjih uticajnih krugova u Dubrovniku.

Kolege iz pozorišta su odbili javno stati iza nas, njihovo ćutanje, kao i ćutanje dubrovačke javnosti, koja nije izustila nijednu reč javne podrške, bila je ustvari i glasna i jasna. Budući da smo tako preko noći stekli status persone non grata, desetak dana pre premijere odlučili smo da napustimo Dubrovnik. Za dva dana je napravljena preraspodela, kolege koji su preuzeli naše uloge zamolili su nas da imamo razumevanja: rat je, a decu treba hraniti.

Nekoliko godina kasnije glumac istog pozorišta, Izet Hajdarhodžić, to piše u Ivičinoj monografiji, izjavio je sledeće: ‘Nestalo je slobodarskog Dubrovnika. Danas je to provincijalna močvara u kojoj se može dogoditi da glumac poput Ivice Vidovića bude proteran samo zato što je oženio Srpkinju'“, ispričala je Gordana.

Na HRT-u su mu davali uloge samo u dečjem programu, a do 1996. nije dobio ulogu na filmu.

Tek krajem devedesetih krenuo je da dobija uloge na filmu, ali najviše ga je ispunilo pozorište Rugantino, koje je vodio sa suprugom i u kojem je odigrao neke od svojih najboljih uloga.

Njegova veličina kao dramskog umetnika tek je kasnije prepoznata pa je tako dobio nagradu Grada Zagreba, nagradu „Fabijan Šovagović“ za trajan trag u istoriji hrvatskog filma i Red Danice Hrvatske s likom Marka Marulića.

„Bio je ludi spoj Mediteranca i kontinentalca, čoveka i glumca. Divna osoba, ali i neverojatan filmski glumac. Bio je mirniji tip glumca koji se nije nametao kameri, a ona se lepila za njega“, rekao je o njemu reditelj Dalibor Matanić.

Preminuo je u Zagrebu 2011. od posledica karcinoma grla u 73. godini života.