marina-i-njenih-7-sestara-bile-su-najlepse-novosadjanke:-ona-se-udala-za-holivudsku-zvezdu-a-danas-zajedno-imaju-750-godina-i-zive-tako-da-im-zavidite

NA DRUGOM KRAJU SVETA

Marina DžensonFoto: Robert Getel / RAS Srbija

Marina je najstarija i, kako bez trunke zavisti ističu njene sestre, najuspešnija i, još uvek najlepša Gmizićka. Osamdeset sedam joj je, ali izgledom, duhom i energijom deluje bar dvadeset godina mlađe. Iako ju je davno, pre više od pola veka, srce odvelo na drugi kraj sveta, u “grad snova”, gde je s voljenim mužem, poznatim glumcem, svila gnezdo u otmenom kvartu, tik ispod čuvenog natpisa HOLLYWOOD, nikada nije zaboravila odakle potiče i nesebično je pomagala brojnoj porodici. A kada su svi sazreli i stali na svoje noge, povezanost je postala još čvršća i prenela se i na njihove potomke.

TRAGEDIJA KOJA JE PROMENILA SVE

Marina GmizićFoto: Robert Getel / RAS Srbija

Majka Božana, vrsna domaćica i glava porodice Negovan Gmizić, ugledni finansijski inspektor, “financ” kako se to tada zvalo, nisu, bar u početku braka, planirali toliko dece. Ali sve se preokrenulo kada su četiri godine posle Marine dobili sina Đorđa koji je, u vreme kada je u Novom Sadu bilo jedva pedesetak privatnih vozila, poginuo istrčavši pravo pod točkove automobila. Božana se okrenula nazarenskoj veri, koja ne dozvoljava nikakvu zaštitu od trudnoće (o prekidu da se ne govori!) i tako su, jedna za drugom, na svet došle kćerke Nada, Zlata, Milica, Vera, Slobodanka, Ljiljana i Ksenija, da bi se 1953. godine rodio Slobodan, najmlađe i jedino muško dete u familiji, kojem je, kao devetom detetu, kumovao Tito. 

ZNALO SE ZA RED

Marina GmizićFoto: Robert Getel / RAS Srbija

– Mami nije bilo lako, trebalo je svakog dana pripremati hranu tolikoj porodici, paziti na decu, spremati i čistiti, ali kako smo odrastale, tako smo preuzimale deo po deo njenih obaveza. U našoj kući znalo se reda. Bata je, naravno, bio pošteđen, on je bio opšti ljubimac i naša maza, pazile smo ga i štitile, bio je blažen među sestrama. Uzvraćao nam je to, još kako, ogromnom ljubavlju i privrženošću, mi smo bile njegove kraljice – priča Vera Mirosavljević, peta po redu sestra Gmizić, novinarka i dugogodišnja urednica kulturne rubrike u novosadskom “Dnevniku”. Ona je svojevrsna “čuvarka porodične arhive”, kod nje je većina zajedničkih fotografija i isečaka iz novina o njihovoj neobičnoj porodici, ali pre svega o Marini koja se pedesetih godina odvažila da napusti studije ekonomije u Beogradu, i na poziv jednog filmskog agenta ode u Minhen da se oproba kao glumica. 

ŠMEKER IZ “GRADA SNOVA”

Marina GmizićFoto: Robert Getel / RAS Srbija

Lepotica s novosadske Salajke postala je zvezda u Nemačkoj, gde je pod umetničkim imenom Marina Petrowa snimila petnaestak filmova, igrala je s Klausom Kinskim i Marizom Mel, počele su da joj pristižu ponude od producenata iz Španije i Francuske. A onda je upoznala Roja Džensona, markantnog Amerikanca kanadskog porekla, diplomca UCLA koji je nakon učešća u oskarima ovenčanom epskom vesternu “Kako je osvojen Divlji zapad”, s filmskim velikanima poput Gregorija Peka, Spensera Trejsija, Džona Vejna i Džejmsa Stjuarta, postao jedan od najtraženijih holivudskih epizodista. Angažovao ga je i legendarni Džon Hjuston u svojoj “Kineskoj četvrti”, glumio je, zajedno s Klintom Istvudom i Džefom Bridžisom u “Thunderbolt and Lightfoot” čuvenog reditelja Majkla Ćimina, a imao je ulogu i u “Zvezdanim stazama”. Igrom slučaja, na setu novog filma koji se snimao u Nemačkoj sreo je Marinu i – desila se ljubav na prvi pogled. Oboje su odmah znali da je to “ono pravo” i glumica čija je karijera bila u velikom usponu, ni trenutka se nije dvoumila kada joj je ponudio brak.

DEO SRCA OSTAO JE U NOVOM SADU

Marina GmizićFoto: Robert Getel / RAS Srbija

Te 1964. godine Marina i Roj uselili su se u kuću na Holivud Hilsu, u mirnom, otmenom kvartu, gde im je jedan od komšija i veliki prijatelj bio Stiv Mekvin, a ubrzo potom, rodio im se sin Aleksandar Negovan. Marina se potpuno posvetila detetu i više nikada nije stala pred kamere. Kada je Saša, koji je, inače, krenuo stopama roditelja, dovoljno odrastao, počela je da se bavi prodajom nekretnina i bila je jadan od najuspešnijih agenata u Los Anđelesu. S porodicom u Jugoslaviji kontaktirala je redovno, koliko god je to bilo moguće u ono vreme, zvala ih je telefonom i povremeno dolazila s koferima punim poklona za svoje najmilije. Garderoba koju je, prvo iz Nemačke, potom iz Amerike, donosila za njih, bila je u to doba nemaštine čudo nad čudima i sestre Gmizić važile su za najlepše obučene devojke u gradu.

SVAKO NA SVOJU STRANU

Marina GmizićFoto: Robert Getel / RAS Srbija

U međuvremenu, sestre su jedna za drugom napuštale roditeljsku kuću: Nada je završila Muzičku akademiju, udala se i zaposlila kao profesor u osnovnoj školi, Zlata je s mužem građevinskim inženjerom proputovala pola Azije i Afrike, Milica je otišla u Švajcarsku, Slobodanka je radila kao profesor hemije u srednjoj školi, Ljiljana se pridružila Veri u “Dnevniku”… Najmlađa sestra Ksenija, sasvim slučajno, upoznala je Enrikea, sina italijanskog inženjera koji je u Novom Sadu postavljao PTT mrežu i posle godinu dana zabavljanja otišla je iz porodičnog doma i odselila se u Italiju. Mezimac sestara Gmizić, njihov najmlađi brat Slobodan, diplomirao je ekonomiju i dobio posao u jednom gradskom preduzeću.                                 

TRAGEDIJE OD KOJIH SE TEŠKO OPORAVLJAJU

Marina GmizićFoto: Robert Getel / RAS Srbija

Bračni partneri i deca bili su višnja na šlagu porodičnih druženja koja su se, dakako, nastavila, bivajući sve bučnija i veselija. Sreću složne familije Gmizić pomutila je smrt oca Negovana 1982. godine, a brigu o majci Božani preuzelo je svih njenih devetoro dece, ponajviše Slobodan, koji je ostao da živi s njom u porodičnoj kući u Karađorđevoj, sve do 1997, kada je tiho, kao što je živela, napustila ovaj svet. Dvadeset godina kasnije, umro je i jedini muški potomak Gmizića: Slobodanu je bilo samo pedeset pet, ali teška srčana bolest otrgla ga je od voljenih sestara, koje se nikada nisu oporavile od tog gubitka. Iste godine umro je i Marinin muž Roj, a za njim su, jedan za drugim, otišla još petorica zetova Gmizićevih, svi od posledica karcinoma. 

 ZAJEDNO IMAJU 750 GODINA I ENERGIJE ZA JOŠ TOLIKO

Marina GmizićFoto: Robert Getel / RAS Srbija

Tuga nije slomila složnu porodicu, čija je povezanost posle svih tih tragedija, postala još veća. Sestre se redovno sastaju, leti najčešće u prelepom vrtu Zlatine kuće, a često im se pridružuju deca i ukupno četrnaest unuka (praunuci samo što nisu stigli!). Tako je bilo i početkom ovog jula, kada je iz Amerike doputovala “big sister” Marina, čija zarazna energija i neverovatna vitalnost svaki put prodrmaju “babarijum”, kako sestre u šali nazivaju svoja okupljanja.

– Nas osam imamo ukupno 750 godina, ali ne damo se, i, što je još važnije, i dalje pomažemo i podržavamo jedna drugu. To, naravno važi i za decu i unuke, ne gledamo čije je koje, tu smo da uskočimo šta god da zatreba – ističe Vera Mirosavljević, koja nema svojih potomaka, ali su, kako kaže, sva ta deca i njena. Čuvala ih je, pazila i mazila, pa nije ni čudo što je i danas, kad su odrasli i svoji ljudi, i dalje obožavana tetka Jeja. Dužnost “porodičnog arhivara”, polako od nje preuzima (i pretvara u digitalni format!) sestričina Maja Čolić, koja je redovna na sesijama “babarijuma” iako po godinama tu ne pripada. Od nje smo čuli mnoštvo anegdota o sestrama Gmizić čiju je povezanost i međusobnu ljubav najbolje opisala jednom rečenicom: “To nije mit. One zaista postoje!”