mati-veronika-otkrila-nam-je-cudesne-price-o-manastiru-koji-je-knez-lazar-podigao-10-godina-pre-kosovskog-boja

Nadomak Gornjaka je Voda koja ćuti, mesto na kom je, prema predanju, glasnik narodu objavio da je srpska vojska izgubila bitku na Kosovu, pa je tad sve zamuklo, i rekaFoto: Snežana Krstić / RAS Srbija

– Mnogi monasi sa Sinajske gore, od Svetoga Zosima Tumanskoga, pa sve do Svetoga Romana Đuniskoga, bežali su sa hrišćanskog Istoka i nastanili se u ove naše špilje, u naše pustinje – priča nam mati Veronika.

Među njima je bio i Grigorije Sinajit, prvi iguman manastira Gornjak. Predanje kaže da ga je jednom prilikom, loveći po okolnim planinama, knez Lazar ugledao u šumi. Dovikivali su se bezuspešno preko hučne reke Mlave, pa je tada isposnik Grigorije uzviknuo: „Ćuti, Mlavo, ti se sledi da sa carem reč besedim.“ Veruje se da zato Mlava na tom mestu teče tiho.

Sedam puta rušen

Lazar je potom Grigoriju ispunio želju i 10 godina pre Kosovskog boja podigao mu bogomolju Vavedenje Presvete Bogorodice, u kojoj se danas nalaze mošti ovog sveca. A tik iznad nje, povezana strmim stepenicama, uklesana u stenu, stoji skrivena pećina isposnica Grigorija Gornjačkog.

I manastir i isposnica su u te slavne dane srpske srednjovekovne države imali veliki ugled u narodu, pre svega zahvaljujući ktitoru knezu Lazaru.

– Onda su došli Turci. Oni su palili, Srbi su gradili. Manastir je do sada sedam puta rušen, tako da smo oduvek bili u obnovi. Kradena su i kandila, ikone, vrata, prozori – priča mati Veronika kako je i ljude iz okoline koji su potkradali manastir pratilo veliko prokletstvo.

Turski osvajači razorili su i spalili prvobitni živopis i manastir pretvorili u sedište svoje vlasti, tako da obrisi fresaka koje danas postoje u manastiru uglavnom su iz 18. veka. Tek kad je Srbija u 19. veku oslobođena, knez Miloš Obrenović je učinio mnogo kako bi se svetinja obnovila. Međutim, u Prvom svetskom ratu u novim razaranjima bez traga su nestale brojne dragocenosti, među kojima i zlatni putir koji je knez Lazar poklonio manastiru i barjak cara Dušana.

Mati
Veronika
sa još dve
monahinje
brine o
manastiru,
ali nisu
same, kaže,
pogotovo
nedeljom i
praznikomFoto: Snežana Krstić / RAS Srbija

Blagovesti, a mi smo ovde sve pravile u zimu, kad se sve zatvorilo, i ptice, ali tako je moralo. Opet je ova svetinja iznova nikla pored Mlave, prilepljena uz kamene strmine – priča mati Veronika, nekada Ljubica Paunković, kako je s drugim monahinjama pošla ka ovim krajevima, jer se u te dane makedonska crkva odvojila od srpske.

Za tih pola veka, otkad je Gornjak ženski manastir, monahinje su izgradile dva konaka, kapiju, manastir okružile divnim cvećem, počele da proizvode med, a seju i detelinu, gaje krompir, paradajz. Radile su mnogo, priznaje mati, nije se znalo kad se legne, kad se ustane. Vojnički je režim kaluđerski.

– Ima nas tri danas, to je bolno pitanje, ali vidite kako je sve ovde. Porani, okasni, ako hoćeš da ti bude lepo. Da nas je više, ne bi valjalo. A nedeljom i praznikom nismo same. Dođu vernici, a mi uvek imamo makar kocku šećera i med za posluženje – ispraća nas igumanija uz reči da će manastir biti pun i kad na Vidovdan budu držale parastos poginulim srpskim vojnicima.

Čudesna suza Svetog GrigorijaFoto: Snežana Krstić / RAS Srbija

Priča kaže da svake godine na Đurđevdan iz stene iza Gornjaka voda počinje da kaplje, te je tada narod skuplja, verujući da su to suze Svetog Grigorija.

– Gde ima moštiju, tamo je i svetinja. Sveti Grigorije pomaže bolesnima, ali samo ko ima veru. A suza Svetog Grigorija nije samo na Đurđevdan, evo ove godine ima je i sada. Pomaže nerotkinjama, samo što ona ne trpi to slikanje. To je čudotvorna voda – kaže igumanija Veronika.