mileninoj-majci-doktorka-je-rekla-8222ovo-dete-vam-lici-na-manekenku-sve-dok-ne-pogledate-dole8220.-pocela-je-velika-borba-a-danas-mozete-samo-da-joj-se-divite

Milena Planojević (24) oduvek je muku mučila sa cipelama. Do osme godine nosila je ortopedske cipele, a posebno zadovoljstvo bilo joj je što može sama da bira boju. Leti je bilo mučno nositi ih, pa joj je mama sekla deo gde su prsti, kako bi joj makar malo olakšala vrućinu. Tako je mršava, loknasta devojčica po imenu Milena izazivala simpatije svojih sugrađana.

– Ovo dete vam liči na manekenku. Samo što gore nosi markirane stvari, a na nogama ortopetske cipele – prokomentarisala je jednom lekarka, a Mileni je taj komentar ostao u glavi.

Milena PlanojevićFoto: Privatna arhiva

Kad je prerasla ortopedske cipele, na red je došla obuća za velike devojke. Za Milenu su to mogle da budu samo patike i ravne cipele. O salonkama je maštala, ali nikada nije mogla da ih nosi.

Milena je rođena sa cerebralnom paralizom. Rođena je u selu Ušće kod Kraljeva, a od rođenja je krenula njena borba. Usledilo je niz teških operacija kojim su joj tretirane poteškoće u hodu sa kojima se suočavala.

Prva laserska operacija desila se 1997. godine, u Rusiji. Usledio je idući zahvat, 2006. godine na Banjici. Tri godine kasnije, imala je operaciju u Ćupriji, a dve godine kasnije opet je imala operaciju. Posle svake od njih hodala je sve lakše i lakše, ali dug je put pred njom, a u planu je još najmanje jedan zahvat.

Milena PlanojevićFoto: Privatna arhiva

Milena ne dozvoljava da je to ometa u planovima za budućnost. Naprotiv. Rodom iz Ušća, ona je otišla na studije Informacionih tehnologija u Čačak, gde sama živi i stara se o sebi. Napravila je pauzu od dve godine u studijama zbog lečenja, ali im se vratila a uporedo sa studijama radi kao programer. Poslove nalazi putem interneta.

Samosažaljenje koje je na početku osećala rešila je da protera iz svog života.

– Iako već dve decenije živim u malom mestu gde svako svakoga poznaje, uvek osetim da me čudno gledaju zbog mog hoda. Kad sam bila mlađa, to mi je smetalo mnogo više. Tada sam uvek kukala i pitala se zašto ja ne mogu da hodam kao svi drugi. Tada mi se javila i želja da živim u većem gradu, misleći da tamo niko ne bi primetio moj hod. Međutim, danas kao mnogo zrelija, više ne kukam zbog tih stvari. Prosto zamislim da sam manekenka koja na pisti šeta neku čudnu kreaciju i hodam podignute glave, strogo pazeći da se ne spotaknem i ne padnem na nos. Ljudi oko mene su ljudi koj me gledaju u mene zbog kreacije koju nosim, ne zato što ih čudi moj hod – kaže nam Milena, koja je u okviru odluke da pomogne sebi umesto da se obasipa samosažaljenjem nedavno pokrenula i blog “Thewondermi” na kome piše o svojoj svakodnevici i borbi sa samom sobom.

Iako je pred njom još operacija i pratećih i teških rehabilitacija, Milena sa optimizmom gleda u budućnost.

– Sa uspehom ću privesti kraju studije, a uporedo raditi i sticati praksu u svojoj oblasti interesovanja. Čekam iduću operaciju, nakon koje ću hodati još lakše nego sada. Začuđeni i podrugljivi pogledi ljudi više me ne dotiču – kaže Milena. Fizički možda ne može da potrči, ali svojim brzim hodom uspeva da pretekne i one koji su na startu ove životne trke dobili bolju poziciju od nje, a ožiljke na telu od operacija, kao i one na duši – od podlih reči, više ne krije. Umesto toga, razgleda ih ponosno kao životni podsetnik na to koliko je zapravo jaka.