mladenova-ispovest-vraca-nadu:-ziveli-smo-od-zenine-plate-od-20.000-dinara-i-bio-sam-toliko-bolestan-da-nisam-mogao-cerkicu-da-drzim-za-ruke,-a-onda…

– Jedan donor organa može da spasi najmanje pet života. Ali na taj način on spašava cele porodice jer čovek kome je potreban organ je nečiji otac, majka, sestra, brat, sin…

On kaže da bi trenutna slika doniranja organa u Srbiji mogla da se promeni, ali samo ako bismo mnogo više govorili o značaju doniranja organa, posebno mi koji smo transplantirani i oni koji čekaju organe.

Mladen je, zahvaljujući novoj jetri, dobio novu šansu.

– Ponašam se i živim kao zdrav čovek, a za to je najzaslužnija porodica donora od koga sam dobio jetru. Zahvaljujući njima gledam svoju ćerkicu kako raste i uživam u životu punim plućima.

A samo pre tri godine njegov život je izgledao ovako…

– Do svoje 32. godine bio sam zdrav čovek. Imao sam nekih zdravstvenih poteškoća, ali mi niko nije nije uspostavio nikakvu dijagnozu. Tako je bilo do 2011, kada sam saznao da imam sklerozirajući holangitis, ili PSC, sa ulceroznim kolitisom. Odmah mi je rečeno da lek za moju boljku ne postoji i da je jedini spas transplantacija – priča Mladen Todić.

Kad je Nina prohodala bolest je bila toliko uznapredovala da nije mogao da je drži za rukice dok hodaFoto: Privatna arhiva

Nekoliko godina nakon dijagnoze njegovo zdravstveno stanje bilo je dobro.

– Pridržavao sam se terapije, izmenio sam ishranu. Imao sam povremenu malaksalost, ali me moja bolest nije sprečavala da izađem s društvom ili odem na more. Sledeće godine sam počeo da živim sa svojom sadašnjom ženom i polako smo krenuli da stvaramo porodicu. Znate, život mora da se nastavi, bili vi bolesni ili ne. Ali nisam mogao da se pretvaram da nisam bolestan. Jednostavno nisam imao dovoljno energije. I kako se zahuktavao taj porodični život, nevezano za to, bolest je uznapredovala…

Kada su Mladenu 2014. godine rekli da Srbija ima veoma mali broj donora, da se dugo čeka na transplantaciju i da je vreme da ga stave na listu, njegovo zdravstveno stanje se pogiršalo.

– Moj ulazak na listu za transplantaciju tada sam shvatio kao tačku na moj život, na moju budućnost, na mogućnost da dobijem dete. Ali kako sve u životu obično biva neplanirano – moja žena je ostala u drugom stanju. I onda su krenule druge muke. U glavi su mi bila razna pitanja.

Ali iz ove kože nisam mogao. To je bilo 2014. godine i naredne dve i po godine sam živeo po bolnicama, a život mi je bio protkan pregledima, analizama i kontrolama. Ali sam sebi postavljao male ciljeve koje treba da ispunim. Nisam gledao daleko u budućnost, već su mi proiritet bile stvari koje su mi bile u bliskoj budućnosti. Prvo je to bilo rođenje moje ćerkice Nine. Pa onda da dočekam da Nini kupimo šetalicu, pa da prohoda, pa da dočekam njen prvi rođendan, a onda da se venčamo u crkvi i da Ninu krstimo. To smo i ostvarili 2015. godine, na Ninin prvi rođendan. Ali su tada stvari krenule nizbrdo – seća se.

Malo posle Nininog prvog rođendana Mladen ostaje bez posla.

– Živeli smo u iznajmljenom stanu, supruga je radila kod privatnika za dvadeset hiljada dinara, a samo kiriju smo plaćali petnaest hiljada. Taj period, od 2015. do transplantacije, bio nam je najgori u životu.

Njegovo zdravstveno stanje se pogoršava.

– Dva puta završavam u Urgentnom centru. Moja Nina je u tom periodu prohodala, ali je bolest bila toliko uznapredovala da nisam mogao da je držim za rukice dok hoda, niti da je podignem.

A imao je samo 36 godina…

– Te godine sam i prvi put dobio poziv za trasnplantaciju. Prvi put, dok još nisam bio svestan da transplantacija znači lek, sam se toliko plašio te operacije da nisam hteo da odem. Sećam se da me je 13. januara pozvala doktorka Nataša Petrović da dođem na Urgentni centar KCS kao potencijalni primalac organa. Do bolnice sam molio Boga da ne dobijem organ. Nisam bio spreman i bio sam strašno uplašen.

I dok je čekao novu jetru u glavi mu je bila ona narodna „dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“.

– To je grozna izreka, ali u mom slučaju je istinita. Jer je ta operacija za mene značila početak, a za nekoga kraj, jer transplantacija je sama po sebi apsurd, ako se tako može reći – počinje krajem, a završava se početkom.

Razmišljao je, kaže, i o toj unesrećenoj porodici, ljudima koji se oprašataju od deteta, majke, supruga, muža, oca…

– A u sobi za pripremu za salu smo nas trojica. Zvali smo jedan drugog kolega, iz šale. Želim i sebi najbolje, ali želim i njima. Navijam za sebe, ali i za njih. I onda ti saopšte da ti nisi najbolji kandidat i vratiš se kući. Prvo sam osetio olakšanje, a onda i razočaranje jer sam shvatio da te noći ipak neću ozdraviti, da mi život neće biti produžen.

I tako četiri puta.

– U trenutku kada sam bio pozvan peti put jako loše sam izgledao. Imao sam oko 50 kilograma i dok su me uvozili u salu tog, 13. oktobra 2016. godine, izgledao sam kao štapić ispod pokrivača. Ali tada se više nisam plašio ni sale ni operacije, jer mi je bolest veoma uznapredovala i samo sam želeo da ozdravim što pre. I toliko sam puta dolazio na te pripreme da sam već znao sve kao svoju porodicu. Neću zaboraviti trenutak kad me je hirurg koji će me operisati pitao: „Mladene, hoćemo li u salu?“

A Mladen je samo mislio na Ninu.

– U sebi sam govorio da moram da izdržim i dočekam njen treći rođendan, pa onda da je sa suprugom vodim na more. Nisam hteo da dozvolim da se moja Tamara sama brine o našoj devojčici. Poslednje čega se sećam jeste doktorke koja mi je rekla da se opustim i pogledam u lepe oči doktorke Petrović. Te oči su bile i prvo što sam video kad sam se probudio sutradan. Kroz maglu sam se probudio, a ona mi je rekla da je sve prošlo odlično i da treba da nastavim sa odmaranjem.

Prvi put, kad mu je supruga došla u posetu nakon transplantacije, Mladen je shvatio koliko je zaista bio bolestan.

– Ušla je u sobu i rekla „Bože, Mlađo, pa ja sam zaboravila koliko si ti lep!“. Samo 13 dana posle operacije sam stigao kući kao zdrav čovek.

Mladen nikada nije saznao od koga je dobio jetru.

– Ljudima koji su odlučili da daju saglasnost tog dana za doniranje organa svoje najmilije osobe, i time spasu moj i život još sedmoro ljudi, bih samo rekao da je Nina nastavila raste uz oca i da su time učinili da njihov najbliži, na neki način, još uvek živi, ali i da ga se neko osim njih još seća. Jer ne prođe dan da ja ne pomislim na njega i njegovu divnu porodicu, iako ih ne poznajem. Jer su oni moju tačku na život pretvorili u zarez. A svi koji kažu da nikada ne bi pristali na doniranje svojih ili organa svojih bližnjih bih samo pitao da li bi prihvatili organ od nekog nepoznatog donora ako im ikad, ne daj Bože, bude trebao. Jer statistike govore da su 20 puta veće šanse da će nam biti potreban organ, nego da ćemo mi postati donori.

Nova nacionalna kampanja: „I ja sam donor. Jer navijam za Srbiju“

Nova nacionalna kampanja Ministarstva zdravlja i Hemofarm fondacije „I ja sam donor. Jer navijam za Srbiju“ poziva na nacionalno jedinstvo i postizanje konsenzusa za povećanje broja donora i transplantacija. Sa svega tri donora na milion stanovnika – Srbija je na poslednjem mestu u evropskom poretku zemalja. Iako su naši stručnjaci i uslovi rada dostigli najviši nivo kvaliteta, i mogu da pariraju svetskoj praksi, broj donora je nedovoljan, a liste čekanja sve duže. Prihvatanje donorstva stvar je zrelosti društva, ali i pojedinca koji je svestan da je 20 puta veća šansa da mu zatreba organ nego što će biti u prilici da ga donira.