moj-sin-se-jedini-u-grupi-upiski-u-vrticu-svakog-dana:-samo-on-nosi-pelene,-a-meni-ne-pada-na-pamet-da-mu-dam-nosu-–-evo-zasto

Blogerka Rejčel Rej, domaćica i majka malog Džejkoba (3) izazvala je veliku debatu svojim priznanjem da ne planira da sina odvikava od pelena i uči da koristi nošu.

Njen post prenosimo vam u celosti:

– Džejkob je vrlo bistro dete. Sjajno usvaja stvari i već briljira u matematici, jezicima i gramatici. Trebalo mu je malo duže da prohoda, ali i to je uradio. Zato smatram da treba da budem strpljiva dok prevazilazi i ovu prepreku.

On ide u vrtić svakog dana od 8:45 do 11:15. Samo utorkom ostaje do 15:00. Pa ipak, on je jedini dečak u svojoj grupi koji nosi pelene i koji se redovno upiški.

Vaspitači su puni razumevanja za njega, ali ipak me osuđuju što se to dešava. I ja se plašim da nemam sa kim da pričam, jer i okolina me osuđuje zbog toga što mi je sin i dalje u pelenama.

Džejkom je bio iznenađenje. Nikad nisam planirala decu, a opet je savršeni dodatak našoj porodici.

Pre oko godinu dana pokušali smo da ga naučimo da skine pelene. Čak i tada bilo je, po nekim opštim standardima, prekasno.

Kad je mene moja mama odvikavala od pelena, preskočila je nošu i prešla pravo na toalet i rešila sam da i ja usvojim taj sistem. Zato, kad sam ga odvikavala od pelena, vodila sam ga direktno u toalet.

Međutim, problem je u tome što on neće da kaže kad mu se ide. Zato sam ga posmatrala neumorno i pokušavala da razumem znake koje daje da mu se ide. Međutim, samo ukoliko se drži oko prepona i uvija noge, jasno mi je o čemu se radi. Ostale znakove retko kad primetim, pa bi se sve uglavnom završilo tako što bi se on upiškio.

Svuda sam tražila savete – i od mama u mom okruženju ali i na internetu. Međutim, svako dete je priča za sebe i tako ja nisam uspela da dođem do rešenja.

Moram da napomenem i da Džejkob nije lenjo dete koje dane provodi ispred tableta ili televizora. Aktivan je, igra fudbal i stalno je u pokretu.

Otkad ide u vrtić, vidim da i sam razmišlja o tome da se odvikne od pelena. Vidi kako njegovi vršnjaci traže da idu u toalet i to ga ohrabruje da i sam počne da radi isto.

Ipak, u tri od pet pokušaja, upiškiće se.

Sada mi je već potpuno normalno da ga u vrtić šaljem sa rezvervnim vešom i pelenama.

Jedan od njegovih drugova redovno dolazi kod nas sa svojom nošom. Džejkob je radoznao u vezi toga i stalno me pita šta mu je to. Međutim, ja ne želim da ga navikavam na nošu jer mislim da će to biti korak nazad u njegovom napretku.

Redovno ga u pravilnim intervalima vodim u toalet, ali problem je u tome što često zaspi na šolji i što ne znam da li mu uopšte prija to iskustvo. Moja mama kaže da treba da nastavim da insistiram na toaletu. Sa prijateljima ne pričam o tome, previše sam ponosna. Ipak, plašim se da grešim u nečemu i koristim se svakim trikom koji mi padne na pamet. Recimo, Džejkob obožava autiće i svaki put kada uspešno završi sa toaletom, kupim mu novi kako bih ga motivisala.

Ipak, kad god ga pokupim iz vrtića, ustanovim da se upiškio. To me nervira i uzrujava, a ne pomaže ni diskretna osuda vaspitača.

Previše se osude svaljuje na majke u ovo vreme i da budem iskrena, to je razlog zašto sam rešila da ne želim više dece.

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Ne želim ni da vršim pritisak na Džejkoba. Naučiće kad mu dođe vreme.