moje-prolece-1999-sirene-do-kraja-zivota-ne-podnosim-a-ove-scene-ne-idu-iz-glave.-bilo-je-strasno-bilo-je-da-se-ne-ponovi

„Škola do daljnjeg neće raditi“, sačekalo me je sutradan obaveštenje na školskim vratima. Niakd brže nisam otišla i vratila se kući.

Sećam se da sam bila sa porodicom kada je u 19 časova i 55 minuta počelo bombardovanje. Sećam se, kao da je juče bilo, i one prve vesti: „pala je prva bomba“ nakon koje je ubrzo usledila druga, pa treća….

Pitate me kako sam se osećala? To je prvi put da sam osetila istinski strah i nemoć. Kunem se, mogla sam da čujem avione iznad kuće iako su, tog dana bili daleko.

Roditelji su, naravno, pokušali da situaciju predstave bezazlenijom, i nije da nije značilo. Ali su sirene narednih dana bile jače.

Znate kako neko ume da kaže: „Ceo život mi se preokrenuo“. Nama su se stvarno te 1999. preokrenuli životi.

Povratak u stvarnost kakva je bila pre bombardovanja bili su povremeni odlaski u školu, kako bismo dogovorili da školsku godinu što je primerenije moguće privedemo kraju.

A taj zvuk sirena sam prezirala. U 90 odsto slučajeva oglašavale su se dok su moji roditelji bili na poslu. Mislim da sam ih 100 puta zvala i pitala ih kad će kući.

Nisam marila za obaveštenja „da smo bezbedni i da nismo mete bomabrdera, da smo daleko do vojnih baza“. Nije me bilo briga za to jer mi je ispred kuće bio parkiran vojni kamion.

Nije bilo briga što „oni ciljno gađaju“ kada su se vrata podruma tresla od eksplozije od vazdušnom linijom veoma blize Ćurpije.

Ni danas ne znam kako se vrata nisu „otkinula“, a kako nas vatra sa neba nije zahvatila. Bilo je strašno. I bilo me je strah. Eto, pobedila me je tuđa nerazumnost, bezosećajnost i surovost do najveće granice.

Jedino što je bilo umirujuće bili su porodica i prijatelji. Ljudskost i ljubav tada stvarno pomaže.

Pa onda bud bolje, pa se nastavi, red sirena, ekpslozije, detonacije, koncerti na tv-u i tako ukrug. Čisto da se ne opustimo previše, pojavila se vest da kopnene snage NATO-a kreću na Kosovo.

I tako do 10. juna 1999.

Kada su rekli da je gotovo, retko ko je poveravao. I nije bilo gotovo. Bilo je da se ne ponovi. Bilo je tako da se do danas pamti.

Bilo je da tako da kažemo: „Presrećni smo što niko od naših nije stradao od bombe“. Bilo je tako da kažemo: „Plaćena je preskupa cena jer su ljudski životi izgubljeni“.

Sećam se da mi je baka pričala kako je bilo za vreme Drugog svetskog rata, koji je ona doživela i preživela kao dete. Volela sam njene priče, ali te ne. Ni danas ih ne volim. Ne volim ni ovu iz 1999.