natali-ima-28-godina,-a-zivi-samo-pola-sata-dnevno:-niko-ne-veruje-da-joj-je-zaista-lose,-a-evo-od-cega-boluje

Tako svoj život opisuje britanka Natali Prajs (28), koja boluje od retkog poremećaja usled kog je ekstremno osetljiva na svaki zvuk i svaki izvor svetlosti. Zbog njega stalno ima slušalice i masku za spavanje, a dnevno može da podnese samo pola sata razgovora. Ne može čak ni da čita, kuva niti gleda televizor.

– Najteže od svega mi pada što sa njom mogu da provedem samo pola sata dnevno – kaže njen verenik Džonatan Vogan, dodajući da se Natali sa prijateljima viđa samo jednom mesečno, i to na 20 minuta. A ta njihova druženja su vrlo depresivna.

– Oni dolaze kod nje, sede u mračnoj sobi i uglavnom oni pričaju, ona retko kad odgovara – priča njen verenik, dodajući da ga boli kad pomisli koliko je Natali nekada bila aktivna i puna života, dok sada živi kao biljka.

Sve je počelo kada je Natali dobila infekciju bubrega. Od tada je potpuno bez energije. Napustila je fakultet i posao, a dugo je trebalo da se otkrije šta joj je. Posle mnogo pretraga i poseta lekarima, ispostavilo se da pati od mijalgičkog encefalomijetisa ili sindroma hroničnog umora.

– Telo joj se prosto ugasi ako je izložena zvucima i svetlostima. Više ne može da funkcioniše, a ta bolest je još uvek neistražena i lekari ne znaju kako da joj pomognu. Jedino joj nude antidepresive, od čega joj je još gore. Problem je i velika stigma koja se stvara oko ovog poremećaja, jer mnogi smatraju da su ti ljudi prosto „lenji“.

– Ja sam rešen da budem uz nju po svaku cenu, ali činjenica je da je ovakav život i njoj težak – kaže Džonatan, koji trenutno radi na prikupljanju priloga za jedan vid eksperimentalne terapije koji bi možda mogao da pomogne Natali da se konačno vrati u život.

ŠTA JE SINDROM HRONIČNOG UMORA?

U pitanju je poremećaj koji karakterišu bolovi u mišićima, letargija i nizak nivo energije. Često je tu i izuzetna mendalna iscrpljenost. Ova bolest još uvek nije dovoljno istražena i prilično je retka. Zna se da se češće javlja kod žena, a još uvek ne postoji usaglašena terapija.