niste-se-obradovali-trudnoci?-evo-kako-da-se-izborite-sa-osecajem-krivice

Ova tema je vrlo delikatna, ali mi je važno da o tome pišem jer je problem koji muči mnoge majke. Kao psihoterapeut, radila sam sa mnogo žena koje su odlične majke, mnogo vole svoju decu, ali se bore sa kajanjem i stidom zbog činjenice da su, kada su tek saznale da su trudne, osećale strah, nisu bile sigurne žele li tu trudnoću i razmišljale o prekidu trudnoće, pišu na sajtu trudnoca i zdravlje.rs.

Neko je rekao da u današnje vreme ne postoje tabu teme. Da više ne postoji ništa o čemu je sramota i zabranjeno pričati. Ali ako razmislimo o osećanjima koja se podrazumevaju kod trudnica, videćemo jasnu zabranu na svako drugo osećanje osim ushićenja i ljubavi. Od žene koja zatrudni a nije srećna zbog toga, očekuje se da to osećanje prikriva, naročito ako planira da zadrži trudnoću. Jer kako će kasnije, kada svim srcem bude volela svoje dete, živeti sa činjenicom da na početku “nije želela bebu”?

Samo prolazno osećanje

Ponekad okolina, pa i sama majka, razmišljaju na način da “nije želela to dete” koje sad toliko voli. Ovo je naravno besmislena rečenica. Saznanje o trudnoći nije isto što i osećanja prema bebi. Nije u pitanju „beba“, „dete“ i sve ono što će ta trudnoća kasnije da postane. Niko ne dovodi u pitanje majčina osećanja prema bebi koja raste u stomaku ili bebi koja se rodila.

Govorimo o onome što se tek saznalo, o tome da je došlo do oplodnje i da je žena u drugom stanju. Ne postoji biće koje se želi ili ne želi ovde, već tek otpočeta trudnoća. Beba će tek kasnije doći!

Drugo, „neželjeno“ je termin koji zvuči konačno, definitivno, koje u sebi nosi promišljenu odluku. A u pitanju je samo privremeno osećanje straha i nesigurnosti.

To je uglavnom prolazno osećanjeFoto: Trudnoća i zdravlje / Promo

Mi psihološkinje smo možda u maloj prednosti u odnosu na mnoge druge majke jer smo uglavnom u miru sa raznoraznim svojim osećanjima i nedoumicama. Ja sam moje blizance beskrajno želela, ali oni su došli u pravom trenutku u mom životu, sa pravim čovekom. Osim toga, ja sam znala šta mi je potrebno, koji psihološki uslovi, da bih bila srećna majka. Da sam imala bebu ranije, u drugim okolnostima, ne bih možda imala odmah takva osećanja, i to bi bilo u redu.

Jedna moja koleginica, psiholog, otvoreno govori kako, da nije bilo pravog saveta i podrške koju je dobila u pravom trenutku, ne bi se tada odlučila da zadrži trudnoću i njen sin nikada ne bi bio rođen. Njen sin je, bez ikakve sumnje, jedno bezrezervno voljeno i fantastično dete. Ona, a ni bilo ko oko nje, ne povezuje svoja osećanja koja je imala kada je saznala za trudnoću, sa osećanjima koja danas ima prema svom sinu.

Što se deteta tiče, informacija da se mama dvoumila oko trudnoće u vreme kada je ono začeto sama po sebi ne može nauditi njegovom samopouzdanju niti urušiti sigurnost da je voljen. Ono što ta informacija, izrečena i objašnjena na pravi način, može da uradi je da mu pruži psihološku dozvolu da su sva osećanja koja on sam bude imao u svom životu u redu, dokle god je iskren pred sobom.

Bez obzira da li ste se obradovali tim dvema uspravnim crtama ili niste, to ne govori ama baš ništa o vama kao majkama. O vama kao majkama govori volite li vi vaše dete ili ne, jeste li učinili sve da u trudnoći raste zdravo i bezbedno ili niste. A mnogo je razloga zbog kojih ste mogli osećati dilemu i strah kada ste saznali da ste trudni.

(trudnoca i zdravlje.rs)

Željka Kurjački, psihoterapeut/Trudnoća i zdravlje