o-marijani-je-brujao-vimbldon:-pricali-smo-sa-poznatom-kragujevcankom-i-ovo-je-porucila-noletu

 Kada je prvi put prošla kroz kapije Vimbldona, pomislila je: „Vau! Šta mi se ovo dešava! San postaje java!“ A onda je posle nekoliko godina dobila priliku da sudi finale najprestižnijeg turnira belog sporta u ženskoj konkurenciji između Serene Vilijams i Simone Halep.

Trudom, voljom, istrajnošću i zalaganjem, Marijana Veljović, rođena Kragujevčanka, stigla je do zvanja jednog od najboljih teniskih sudija sveta. A ima samo 31. godinu. Delila je pravdu u gotovo svim značajnim mečevima na Turu. Neostvarena želja joj je još samo muško gren slem finale. U njemu ne može da učestvuje sve dok se Novak Đoković bori za najveće trofeje.

Novak Đoković sa trofejem VimbldonaFoto: nic bothma / EPA

– Od srca mu želim da na svakom narednom gren slemu igra za pehar i da ga osvoji. A ja ću čekati, nije mi teško – rekla je jednom prilikom.

Marijana je otkrila kako je počela da se bavi baš teniskim suđenjem.

– Pre 11 godina sam počela da se bavim ovim poslom. Nisam planirala sve ovo, ali jednostavno se tako desilo. Počela sam kao student jer sam želela da zaradim dodatni džeparac. Inače sam igrala tenis, bilo mi je zanimljivo da naučim nešto novo o sportu koji volim, pa sam zato i otišla u školu za teniske sudije. Sve ono što je kasnije došlo rekla bih da je plod truda i ogromnog zalaganja, baš kao i sreće, koja je svima neophodna. I dan-danas verujem da su mi se neke stvari dogodile zato što sam se našla na pravom mestu u pravo vreme.

Veljovićeva je jedna od najcenjenijih i najboljih sudija na Turu. U poslu u kojem dominantnu ulogu imaju muškarci velika je čast, privilegija i uspeh za jednu mladu devojku da se nađe rame uz rame sa jačim polom.

Marijana Veljović „na poslu“ Foto: Profimedia

– Biti žena u svetu teniskog suđenja je veliki izazov, ali isto tako nagrada uvek na kraju stigne. Verujem da je ženama dosta teže da dođu do prilike da sude najpraćenije teniske mečeve. Nisam od onih koji veruju da ženama treba dati priliku samo zato što su žene i obratno. Jednostavno, verujem da svaki uspeh treba zaslužiti dobrim radom i trudom, bez obzira na pol. Čitav sistem se polako menja, ali dug je put još uvek pred nama.

Pored nje, Balkan je dao još jednog vrhunskog sudiju – Mariju Čičak iz Hrvatske.

– Ona me je uvek podržavala. Kada sam prvi put otišla u Melburn, bila mi je cimerka. Tada nije bila ovo što je sada, ali uvek je bila maksimalno otvorena i opuštena sa mnom. Takva je i danas. Nije samo Marija bila ta koja me je podržala, već su i svi ostali bili veoma fini. Moj uzor je Karlos Ramos, bio mi je jedan od predavača u školi. Dosta sam od njega naučila i uvek je bio spreman da mi pomogne.

Iako iza sebe ima značajne poslovne uspehe, u žiži javnosti se našla posle finala Dejvis kupa održanog u novembru. Poseban pečat toj pobedi Hrvata bila je i pesma koju su navijači „vatrenih“ pevali Marijani.

Beli sport je važan deo njenog životaFoto: Profimedia

– Nisam bila ni svesna da su mi pevali, tek sam čula melodiju za vreme dodele pehara. Bilo je neočekivano, pa samim tim i simpatično. Hvala im! Ali nisam ja nikakva talija, jednostavno Hrvati su bili bolji i pobedili.

Uz osmeh priča da joj ne prija tolika medijska pažnja.

– Ne volim preterano da se eksponiram. Ako je to u svrhu promocije mog posla, lepo je da se o tome priča. Ali bilo kakva druga pažnja, jednostavno mi ne prija. Znam da su intervjui i pojavljivanje na TV-u, prisutnost u novinama sastavni deo posla, ali volela bih da je to u doziranim merama.

Marijanina stručnost je nadaleko poznataFoto: Profimedia

Iako je sudila gotovo svim istinskim zvezdama belog sporta, istakla je da je one uopšte nisu impresionirale.

– Uopšte se nešto ne oduševljavam što stalno viđam sve te megazvezde. Bila sam presrećna kada sam prvi put prošla kroz kapije Vimbldona, ali to je moj omiljeni turnir. Tada sam pomislila: „Vau!“ Drugi put kada sam rekla naglas: „Bože, gde sam ja?” bilo je kada sam prvi put kročila na „Artur Eš”, najveći teniski stadion na svetu.

Zahvalna je životu, Bogu, sudbini, što je baš ona dobila šansu da radi ono što voli.

– Radila sam naporno, usavršavala se i nadala da ću za sve to biti nagrađena. I jesam bila. Imala sam želju da sudim finale gren slema, uspela sam. Želela sam finale Dejvis kupa i to sam ostvarila. Ostaje jedino još to muško finale na gren slemu, ali i to će se, nadam se, ostvariti. To je sledeća želja.  

RADNI DAN PONEKAD TRAJE 12 SATI

Marijana je objasnila kako izgleda dan teniskog sudije kada je na turniru:

– Počinje rano, oko 9 ili 10 ujutru. Ukoliko ujutru nemamo sastanak, moramo da dođemo u kompleks mininum sat vremena pre početka igre jer postoji određeni broj turnira koje moraju da se isprate. Obično se na početku turnira sude po dva meča, a pored svog posla, mi moramo da ocenjujemo i druge mlađe sudije, pa je neophodno da odgledamo i njihove mečeve. Radni dan ponekad traje i preko 12 sati, posebno na turnirima gde se mečevi igraju kasno uveče.

AUTORITET SE STIČE ZNANjEM

Na pitanje da li je lako biti autoritet teniserima i teniserkama, Veljovićeva je istakla:

– Nije nimalo. On se stiče znanjem, onim što pokažete na terenu. Igračima je jako bitno da pokazujete poštovanje prema njima i oni tada poštuju vas. Vrlo je bitno da razvijete taj osećaj i da ne reagujete na prvu. Da ostavite prostora pola sekunde ili sekundu da biste bili sigurni da li je lopta unutra ili ne. Možda deluje mnogo kada kažete da sačekate sekundu, ali mozak vam se istrenira na takve situacije.