ona-je-ljiljana-brankovic,-prva-upravnica-muskog-zatvora-u-srbiji

Još se nije desilo da majka sinu ne dođe u posetu, čak i kad je ona žrtva njegovog nasilja, počinje priču Ljiljana Branković (57), koja je pre 10 godina postala prva upravnica muškog zatvora u Srbiji.

Nažalost, nastavlja Ljiljana, te majke, sestre, supruge koje plaču pred kapijom prethodno niko nije vaspitavao da prepoznaju nasilnike.

– Tražili smo od Centra za socijalni rad da nas uvek obavesti kad je izrečena mera zabrane prilaska da bismo sprečili žrtvu da dođe u posetu. A ona i tad kaže kako nije njoj zabranjeno da prilazi mužu – priča Ljiljana o odnosima koje je teško razumeti.

Ipak, dobro je, kaže, što su žene danas osvešćenije, pa češće prijavljuju nasilnika, mada je i dalje mnogo onih najstrašnijih koji još nisu otkriveni: žrtve su toliko zastrašene da ne smeju da ih prijave. Zato bi se više trebalo, smatra, okrenuti vaspitanju dece, i u kući, i u vrtićima, i u školama, kako bi devojčice učile da prepoznaju nasilnika, a dečaci kako da komuniciraju sa njima bez nasilja.

Iza svakog zločina tužna priča

– Tokom srednjoškolskih dana u Glini sretala sam mladiće iz Doma za maloletnike. Nakon što sam čula da je jedan od njih ubio svoje roditelje, poželela sam da saznam šta se to desi u nečijoj glavi, pa odluči da učini takvo krivično delo – priča Ljiljana, koja je 1985. počela da radi u tom domu, nakon što je završila socijalnu pedagogiju na Defektološkom fakultetu u Zagrebu.

Put ju je potom odveo do Zrenjanina, gde je u Okružnom zatvoru počela da radi kao vaspitač.

– S osuđenicima sam radila na prevazilaženju njihovih problema, na pripremi za uključivanje u normalan život, za ponašanje koje bi, jednog dana kad izađu, bilo društveno prihvatljivo – priča kako je taj posao težak, ali i plemenit, posao koji uzme čoveka celog.

Priznaje i da neke teške sudbine sa kojima se susreće delom uzme u sebe jer je drukčije nemoguće.

– S narkomanima je teško raditi, kolebljivi su i često odustaju. Jedan od njih, i kada je izašao iz zatvora, tražio je povremeno da pričamo. Imao je strašno traumatičan odnos sa ocem, godinama ga nije viđao. Jednom je došao da mi kaže kako ga je otac pozvao da razgovaraju. Međutim, taj razgovor se nikad nije desio jer je otac, putujući prema Zrenjaninu, poginuo u saobraćajci – otkriva kako i danas tom bivšim osuđeniku pomogne savetom koliko može.

Posle zatvora bolji čovek

Kaže i da mnogi očekuju da nakon odslužene kazne iz zatvora izađe jedan savršen čovek, ali dobro je, tvrdi, ako izađe malo pomireniji sa sobom i malo bolji za svoje okruženje. A s koliko žara i truda Ljiljana radi svoj posao, govori i to što je 2009. postala prva žena u Srbiji koja upravlja muškim zatvorom. I otad je Okružni zatvor u Zrenjaninu doslovno procvetao.

– Zatvorska ekonomija je vizija bivšeg upravnika Slobodana Kavlake. Ja sam tu ideju oživela jer verujem da je naš posao da osuđenike naučimo da steknu radne navike, znanja i veštine da bi mogli da funkcionišu van zatvora, da vide kako njihov rad donosi dobrobit – priča kako na imanju van centra grada gaje krave, svinje, ovce, koke nosilje, imaju plastenik, ribnjak, seju kukuruz, pšenicu, suncokret, salatu.

Novac zarađen od prodaje prasića, jagnjića, hrane sa zatvorske ekonomije ulažu u bolji standard, a planiraju da se posvete sportskim terenima i dvorištima, kaže LjiljanaFoto: Goran Srdanov / RAS Srbija

Ova oaza slobode privilegija je za oko 35 osuđenika od ukupno njih 120. Da bi bili deo otvorenog i poluotvorenog tretmana, uz koji zatvorski dani mnogo lepše i brže prolaze, oni moraju da ispoštuju zakonom propisane uslove i da se potom zaista trude.

– Tako podmirujemo sve potrebe zatvora, a ostatak onoga što proizvedemo prodajemo i taj novac posle ulažemo u krečenje, održavanje, hranu. Već neko vreme svi ovde triput nedeljno imaju kolač, puding, svežu salatu, voće – priča i kako daje sve da bi oni dobili sertifikate, posebno u plasteničkom radu koji je tražen, i zato se nada saradnji sa lokalnim poljoprivrednim školama i kompanijama.

S osuđenicima kao sa svojom decom

Jasno je, stoga, da sve što Ljiljana radi nije običan posao.

– Moji sin i ćerka su bili baš mali kad sam postala samohrana majka. Nije uvek bilo lako, ali verovala sam da je važniji kvalitet provedenog vremena s njima nego količina tog vremena – priča ponosna što je odgajila dvoje čestitih, plemenitih, fakultetski obrazovanih ljudi.

Ponosna je i na to što je malo stvari za koje sebi može reći da se ogrešila. A to nije lako postići jer radi sa izuzetno ranjivim ljudima koji, kad se rešetke zatvore, nemaju nikog sem zatvorskih službenika.

– Uvek sam se trudila da sa tim mladim ljudima postupam kao što bih sa svojim detetom. A ovde čovek često oseti bes jer ga je neko u životu izneverio, a što je imalo loše posledice. Posle uvide da taj neko nije naudio njima, nego sebi. Onda krećemo ispočetka, rastemo, napredujemo – kaže kako u svemu veliku ulogu ima vaspitanje, koje treba da bude kao bosanski lonac: red discipline, red ljubavi.

Ova oaza slobode privilegija je za oko 35 osuđenika od ukupno njih 250Foto: Goran Srdanov / RAS Srbija

Kada jednog dana ode u penziju, priželjkuje kućicu u prirodi, ali i da volonterski radi s ljudima koji su prošli ratne traume, sa decom i ženama koji su žrtve nasilja u porodici.

A do tada Ljiljana svaki slobodan trenutak provodi s unukom, koji joj je, kako kaže, prava antistres terapija.