ona-rusi-predrasude-o-romima-kada-se-rodite-drugaciji-to-je-borba-za-ceo-zivot.-predrasude-se-nose-iz-kuce-a-na-nama-je-da-ih-menjamo

Filozofski fakultet u Novom Sadu upisala je tek kada je napunila 25 godina. Iako je odmalena maštala o tome da stoji za katedrom, život je imao drugačije planove za nju. Osnovnu školu završila je u Žablju, srednju poljoprivrednu u Zrenjaninu, ali kada je krenula putem koji je sanjala, ništa nije moglo da je zaustavi.

S majkom Dragom, vrednom i jakom ženom koja je odgajila troje dece, Mariju, Negicu i Svu, sve fakutetlijeFoto: Robert Getel / RAS Srbija

– Tokom školovanja, kao devojčurak, volela sam da po sveskama ispisujem svoje ime. Stalno sam vežbala potpis i uvek ispred imena dodavala ono „prof.“. Kad sam kretala u srednju, ta škola nije bila moj izbor, već sticaj porodičnih mogućnosti. Kasnije, kada sam konačno mogla da upišem željeni fakultet, prvo sam morala da polažem diferencijalne ispite iz predmeta koji nisu bili u programu moje srednje škole – priča Marija.

Postala je studentkinja iste godine kada je sina upisala u osnovnu školu. Danas njen Ivan (25) privodi kraju studije sociologije, a ona je za to vreme uspela da diplomira, završi specijalističke i magistarske studije, a pre četiri godine i da odbrani doktorsku disertaciju s temom „Simboli romske usmene poezije – zastupljenost i značenje“.

– Moji radovi su u novom svetlu pokazali bogatstvo romske tradicije u našim krajevima i od zaborava sačuvali stihove i lirsko-epsku usmenu romsku poeziju. U izradi doktorata mnogo su mi značili mentorstvo profesorke Ljiljane Pešikan Ljuštanović i podrška kolega na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ceo moj akademski put budno je pratila i moja mentorka, profesorka Svenka Savić, naša čuvena lingvistkinja, koordinatorka centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu i profesorka emerita. Tu je i romolog Trifun Dimić, koji me je uključivao u svoje projekte – s puno emocija i zahvalnosti pominje one koji su joj pomogli da prokrči put.

Lepo je biti uzor zajednici

Marija živi u Novom Sadu i predavač je na Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača „Mihailo Palov“ u Vršcu, gde je izabrana u zvanje nastavnika za predmet Romski jezik i književnost, a godinu dana je predavala Savremeni romski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za orijentalistiku.

– U svemu što radim motiviše me razbijanje predrasuda prema Romima. Preko Udruženja „Istraživači Romi“ puno radimo na tome da mladima pomognemo da se lakše pripreme za prijemne ispite, da savladaju gradivo, kako da prepoznaju diskriminaciju, da shvate značaj obrazovanja… Preko „Ženske romske mreže“ bavimo se edukacijom žena tako što odlazimo u romska naselja i govorimo o nasilju u porodici, o štetnosti ranog stupanja u brak… Mnogo toga smo uradili, a važno je kad sami možete da budete uzor svojoj zajednici.

Studentima nisam samo profesorka već i prijateljica i podrška, a neretko i most prema zabrinutim roditeljimaFoto: Robert Getel / RAS Srbija

Marija je, zahvaljujući svojim mentorima, naučila da je mentorstvo danas sastavni deo njenog posla. Srećna je kada neko preko obrazovanja napravi i najmanji pomak u razbijanju stereotipa o Romima. Zato ne štedi sebe kada ubeđuje roditelje da deci dozvole da se dalje školuju.

– Kada se rodite drugačiji, to je borba za ceo život. Predrasude se nose iz kuće, a na nama je da ih menjamo. Zato moramo da iskoristimo prilike koje nam se pružaju. Ja sam bila uporna, željna znanja i uspela sam da se podignem iz prašine i pepela – kaže.

Sin mi je rekao nešto najlepše na svetu

Da to nije tek puka metafora, shvatili smo kada nam je Marijina majka Draga ispričala kako je, kao nepismena žena, uspela sama da odgaji troje dece. Rečima se ne može opisati ponos s kojim govori o tri fakultetske diplome koje su joj u kuću u Žablju doneli sin Sava (59) i ćerke Negica (63) i Marija (45).

– Radila sam u smenama na ciglani, ostavljala ih same kod kuće i uvek im govorila da ne smeju nikom da se dodvoravaju i da ne smeju da bataljuju školu. Umela sam da im kažem: cenite ovaj moj trud da vas se ne odreknem. Nikada nisu dobili batine, a sada znam da su im te moje reči bile teže od svakih batina. Mirna sam i ponosna jer sam svoje odužila – u malo reči je Draga sažela tako mnogo životnih muka samohrane majke.

Ni Marijin put nije bio mnogo lakši. I njoj je sudbina dodelila da sama podiže sina.

– Kad se osvrnem, nije bilo lako. Bila sam odličan đak, a morala sam da napravim pauzu u školovanju. Radila sam najteže poslove u prašini ciglane jer sam želela da Ivanu pružim bar onoliko koliko i nama naša majka. Uz posao, studije i dete, uspeli smo zajedno da uradimo toliko toga što je nekada bilo nezamislivo u romskim sredinama. I sada se sećam koliko je Ivan bio ponosan kad sam diplomirala. Mislim da nikada u životu neću čuti ništa lepše od njegovih reči: „Mama, ti si moj uzor.“