one-su-cuvarke-mostiju-svetog-kneza-lazara:-otvaraju-kovceg-samo-na-trenutak,-a-onda-skoro-necujno,-pocinju-da-pevaju-molitvu

I mada se mošti mogu
videti samo nedeljom i
praznikom, mati Marija
je zbog nas otvorila
kovčeg, koliko da se
poklonimo i ispod
pokrova vidimo svečeve
prekrštene rukeFoto: Dušan Milenković / RAS Srbija

Mati Marija je staru igumaniju nasledila nakon njene smrti 2005. godine, a u manastir je došla davne 1971. Imala je 17 godina.

– Nisam iz ovog kraja, ali posećivala sam tetke tokom raspusta. Nešto me je vuklo i, hvala Bogu, došla sam ovde – otkriva kako se nikad nije pokajala.

I možda bi neko pomislio da se s decenijama navikla na lepotu koja je okružuje, čim je počela da nam pokazuje ukrasne lukove iznad prozora na Ravanici i rozetu koja je krasi, lice joj se u trenu ozarilo.

Zadužbina po ideji Miloša Obilića

– Kao da je rađeno od plastelina, takvi su detalji, a zapravo je ručno oblikovan kamen – priča i uvodi nas u ovo drevno zdanje, svetinju koju je knez Lazar zidao sebi za grobnu kuću.

Priča kaže da je on iz svog Kruševca rado dolazio u ove krajeve u lov. Jednom prilikom sa njim je bio Miloš Obilić i kazao mu: „Viđeh onde jedan zaravanjak, gradi onde Ravanicu crkvu.“ To je car Lazar prihvatio i na ravni u podnožju Kučajskih planina sagradio jedan od najvećih manastira Srpske pravoslavne crkve.

Želeo je da ga divno ukrasi i pozlati, ali znao je da Turci naviru na Balkan, da će sve opustošiti, pa ga je uradio od kamena. Mada je potom tri puta paljen i uništavan, manastir od te 1381. traje i danas.

Odmah po ulazu u svetinju mati Marija nam pokazuje fresku cara Lazara, oslikanu u 18. veku. Tada je obnovljena cela priprata, prethodno sravnjena sa zemljom. Ostatak manastira sa svecima koji gledaju sa zidova, s drvenim, živopisno obojenim gredama, sačuvan je od nastanka.

– U vreme seobe Srba 1690. godine i monasi su morali da pobegnu iz manastira pred Turcima, koji su poharali sve što su mogli. Ostalo je zabeleženo da su iz crkve odneli silne tovare zlata i zlatnih predmeta, a sa sobom su poneli i olovni krov – priča.

Većina fresaka
u Ravanici je
od nastanka, iz
14. veka. Nisu
restaurirane kako
bi zadržale izvorni
izgledFoto: Dušan Milenković / RAS Srbija

Početkom 18. veka, posle potpisivanja Požarevačkog mira, kaluđeri su se vratili i zatekli zapušten manastir. Ravanički monah Stefan Daskal narednih godina obnovio je svetinju i otvorio školu za sveštenike, a više od veka kasnije, oko 1850, kaluđer Dionisije na temeljima velike Lazareve trpezarije podiže konak, koji je pre nekoliko godina obnovljen.

Danas ova svetinja, koja je od 1946. ženski manastir, ima 30 monahinja. Njih 15 je u Ravanici, a isto toliko u tridesetak kilometara udaljenom manastiru Sveta Petka, gde se nalazi i dom za mentalno obolele. Monahinje se svake godine smenjuju – njih 15 se vraća u Ravanicu, odakle u Svetu Petku odlazi isto toliko monahinja da se staraju o bolesnima.

Na Vidovdan liturgija, pričest i rezanje kolača

Ovih dana, pored uobičajenih molitvi i brige o manastirskom imanju, posla je malo više nego inače.

– Ove godine je 630 godina od Kosovske bitke, pa se nadamo da će obeležavanje Vidovdana biti veće nego inače. Najveći trenutak je liturgija, pričest naroda i rezanje kolača – priča.

I dok pazi da manastir i dvorište budu lepo uređeni i da sve bude spremno za goste, igumanija Marija priznaje da je veliko poverenje Srpske pravoslavne crkve to što ona i monahinje čuvaju mošti kneza Lazara.

– Mi smo voljom božjom ovde u manastiru sada kad su tu mošti. To je velika čast i velika odgovornost pred Bogom, pred našom savešću, pred svima koji dolaze ovde. U proteklih 30 godina, kako su mošti tu, bilo je mnogo zapisanih slučajeva o izlečenjima. Mnogi su došli ovde s verom, pomolili se Bogu i iscelili se – priča igumanija.

Drevno zdanje, svetinja koju je knez Lazar zidao sebi za grobnu kuću, danas je ženski manastir. Trideset monahinja čuva kneževe mošti, a mati Marija, igumanija Ravanice, ističe kolika je to čast za njihFoto: Dušan Milenković / RAS Srbija

I mada se kneževe mošti mogu videti samo nedeljom i praznikom, monahinje su zbog nas napravile izuzetak. Otvaraju kovčeg samo na trenutak, toliko da se poklonimo i ispod izvezenog pokrova vidimo svečeve prekrštene ruke.

Onda, skoro nečujno, mati Marija s jednom monahinjom počinje tiho da peva molitvu, te lagano zatvara kovčeg sa moštima onog koji je odabrao carstvo nebesko i život dao u boju na Kosovu.

Ispraća nas ubrzo, nestrpljiva da se vrati obavezama, i za kraj kaže da će kupiti „Blic ženu“ pred Vidovdan. Njihov mir im jeste važniji od svega, ali ipak ponekad, doduše retko, puste malo spoljnjeg sveta među svoje drevne zidine.

Monahinje prave lekovite meleme

Crne odore koje nose monahinje same šiju. Veštim rukama one i vezu zavese, posteljinu, odeću, salvete za ručavanje, peškire, čaršave, nošnju za domaćice. Rukotvorine prodaju i tako se, delom, izdržavaju. Od pre nekoliko godina od lekovitih biljaka s okolnih planina i livada prave i prirodne lekove, koje prodaju u manastirskoj prodavnici. I po tome su postale čuvene.

Mošti posle tri veka ponovo u Ravanici

Posle Kosovske bitke knez Lazar je sahranjen u Crkvi Svetog Spasa u Prištini, a 1391. kneginja Milica je tražila da se prenesu u Ravanicu. Mošti su tu bile sve do 1690. godine, kada su, bežeći od Turaka, ravanički monasi poneli kovčeg s telom kneza Lazara ka Sent Andreji. Predanje kaže da su kovčeg nosili pešice 40 dana. Potom ravanički kaluđeri na Fruškoj gori obnavljaju zapušteni manastir Vrdnik, nazivaju ga Ravanica i tu prenose mošti Svetog Lazara. U Beograd su prenete 1942. godine, da bi ih 1988. monasi vratili u Ravanicu.