ovo-imanje-je-raj-koji-propada:-vec-decenijama-svaka-zena-koja-tamo-ode,-ostvari-svoj-san-–-evo-sta-se-tamo-desava

Ogromno imanje pretvorile su u feministički raj. Uskoro, kuća sa četiri spavaće sobe postala je glavno svratište stotinama žena. Lista zainteresovanih bila je sve duža i duža, a žene bi ostajale po nekoliko nedelja. Tamo bi se bavile poljoprivredom, umetnošću i sličnim aktivnostima.

Pet žena osnovalo je ovaj raj. Danas, sve one imaju preko 60 godina i plaše se da ovo, nekada savršeno mesto, više ne pripada ovom svetu. Nema više žena koje bi želele da naslede njihove aktivnosti. Nema više ni žena koje žele da provode vreme na ovom ogromnom imanju, a računi neumorno pristižu.

– Pre 35 godina, ovo je bilo mesto za beg od patrijarhata. I danas to može da bude, ali ruku na srce, danas situacija što se tiče patrijarhata nije tako dramatična kao što je bila nekada – kaže za „Njujork Tajms“ Lani Ravin (60) jedna od osnivačica.

Osnivačice govore o periodu od pre 50 godina, vremenu kada su lezbijke masovno bežale iz gradova i odlazile u ruralna naselja gde su osnivale svoje komune. HOWL je jedna od većih, ali mnogo sličnih, samo manjih, moglo se naći širom Amerike.

Lezbijke bi došle na prazno imanje, podigle kuće, kokošinjce, obore i otpočele novi život. Mnoge od njih tamo bi i konačno našle partnerke. Podsetimo opet, govorimo o periodu pre pola veka, kada nije bilo interneta i kada je ženama bilo teško da se povežu i nađu partnerke.

– Ne mogu ni da vam opišem koliko je tada bilo teško lezbijkama da se međusobno pronađu. Na ovakvim imanjima, konačno bi se našle. Radile bi zajedno i pomagale jedna drugoj. Stvarale su funkcionalne zajednice – pratile bi zajedničke finansije, pratile jedna drugu kod lekara, popravljale i živele nezavisan život. U odsustvu muškaraca, konačno su mogle da postanu ono što jesu

Te žene neretko su radile i na uključivanju drugih marginalizovanih grupa u svoje zajednice. Jedan pamflet iz tog perioda govori o predstojećim radionicama „Moć karlice“, ali i „Bezglasni vikend“ gde su se okupljale gluvoneme žene).

Bilo je to i utočište za feministkinje. Tamo su vodile svoje radionice, gradile šupe, obarale stabla, gađale iz luka i strele…

– Kroz taj proces saglasja sa prirodom ojačale bi, postale deo naše zajednice i pomagale nam da stvorimo nešto veće od svih nas pojedinačno – kaže Lani Ravin.

HOWL i danas radi, mada sa značajno umanjenim kapacitetom. Šejna Livi (35), psihoterapeut iz Ričmonda, slučajno je krajem 2017. godine čula za ovu komunu. Otišla je tamo na pet meseci i radila sve što žene tamo rade decenijama. Svojim radom plaćala je stanarinu na ovom imanju i tako uspela da uštedi novac kako bi otvorila sopstvenu kliniku, što i jeste jedna od svrha ove komune – da pomogne ženama da ostvare svoje planove.

– Učestvovala sam na mnogo feminističkih grupa i konferencija, ali HOWL je nešto potpuno druačije. Tu se usađuje radna etika, ali tu je i grupa žena koje su kao dobroćudne tetke, uvek tu da posavetuju i pomognu. To je mesto koje zaista leči.

Zbog ovakvih iskustava Lani Ravin želi da modernizuje HOWL i prilagodi ga mlađim ženama i savremenom svetu. Druga osnivačica, Mišel Grim, veruje da je vreme da se HOWL okrene milenijalsima.

– Moramo da se mnogo više slikamo i to kačimo na Instagram i Fejsbuk. Moramo da pokažemo ženama šta im nudimo, a one su sada sve na društvenim mrežama – kaže Mišel.

Iako je HOWL primarno osnovan kao lezbijska zajednica, kroz godine je prerastao u nešto mnogo veće – fenminističku zajednicu okrenutu svim ženama. Decenijama su tamo žene dolazile nakon što bi se razvele, nakon što ni napustile nasilne partnere ili nasilne članove primarne porodice. HOWL je bio sigurno mesto za svaku ženu, bez obzira na seksualnu orijentaciju.

Toga se seća i Vini Adams (75) iz Virdžinije, koja je na ovom imanju živela devedesetih godina, mnogo godina nakon što se razvela od supruga. Ona se razvela jer je sumnjala u svoju seksualnost, a borila se na sudu za starateljstvo nad decom. Vini je kasnije rekla deci da je lezbijka, ali i da nikom ne govore o tome. Nastavila je da živi sama, sa stigmom lezbijke, u vreme kada je to u njenom ruralnom delu Amerike bilo nezamislivo.

– Bilo bi dovoljno teško i da sam samo razvedena žena, a činjenica da sam uz to i lezbijka pravila mi je pakao od života. Sećam se kada sam otišla da kupim kola, i to u gotovini – vratili su me iz radnje i rekli mi da se vratim sa mužem, inače ništa od kupovine. Mlade žene danas ne mogu da pojme kako je bilo biti žena u to vreme. Niste mogli da imate kreditnu karticu na svoje ime. Ljudi nisu hteli da pozajmljuju novac ženama, čak i ukoliko su bile zaposlene. Policija je mogla da nas bije zato što nosimo pantalone. Svaka od nas iz tog perioda ima neku priču o silovanju. Zato sam devedesetih došla na ovo imanje i ne želim da ga napustim. Ne mogu više da se borim, ne mogu više da protestujem. Umorna sam. Zato sam samo napustila ovaj patrijarhat i izabrala da se ne nalazim u tim situacijama – kaže Vini.

Osnivačica Lani Ravin, koja se u Izraelu bavila inicijativama protiv uznemiravanja i nasilja nad ženama, veruje da HOWL itekako može da koristi savremenim ženama.

– Danas je vreme malo drugačije, i društvo je malo drugačije, ali suštinski je isto. Danas svoje ćerke vaspitavamo na ubeđenjima da su potpuno jednake sa muškarcima, ali čim napuste svoj dom, otkriju da to baš i nije istina. Otkriju seksualno uznemiravanje, otkriju silovanja, otkriju nasilje svake vrste – kaže Lani. Lani kaže i da je načula da postoje tajne ženske grupe slične HOWL-u.

– Čujem da je na jugu Amerike osnovana jedna trans zajednica žena. Priča se da je na nekoj farmi lama. Takođe, čujem da se u strogoj tajnosti osnovalo žensko eko-selo negde u Evropi, ali niko još ne zna detalje. Raduju me takva govorkanja – zaključuje Lani.

Prati Žena.rs i na našim društvenim mrežama: Facebook, Instagram i YouTube.