panicni-napadi-su-prvo-paralisali-njenu-majku-a-zatim-i-nju-suzana-iz-panceva-otkriva-kako-je-pobedila-anksioznost

12.04.2019. 11:43

Anksioznost i panični napadi su nešto što je mlada terapeutkinja Suzana odlično upoznala budući da su strah, strepnja i nemir godinama bili deo njene svakodnevice. Ona se kao tinejdžerka preselila iz Pančeva u Njujork gde i danas živi i radi kao psiholog i psihoterapeut i nakon svega što je prošla vezano za anksioznost kaže da svojom životnom misijom smatra pomaganje onima koji se sreću sa tim problemom. Prvi put se Suzana susrela sa ovim poremećajem kad je njena majka postala anksiozna, a nedugo zatim i ona sama.

Suzana Sjeničić Foto: bgonline.rs / Privatna arhiva

– Tad sam počela da na mnogo dubljem nivou razumem uticaje koje svakodnevni stres ima na naše fizičko i mentalno zdravlje. Naučeni smo da potiskujemo emocije, da odmahujemo rukom i govorimo da će nešto proći, ne shvatajući da te snažne emocije u nama ostavljaju dugotrajan trag. Pored posla kojim se bavim, lično iskustvo sa anksioznošću naučilo me je da usporim, da više slušam i razmišljam, da ne reagujem brzinski u stresnim situacijama. Počela sam da merim da li je određena situacija vredna snažne emocionalne reakcije ili se pak može rešiti mirnijim putem- kaže Suzana Sjeničić u intervjuu za BGonline.

Lično iskustvo sa anksioznošću pomoglo joj je da razume kasnije i svoje klijente mnogo bolje nego pre kad je o ovom poremećaju znala samo iz knjiga i priča drugih ljudi.

-Sad znam tačno kako se osećaju, šta su potencijalni okidači, šta bi moglo da pomogne, zašto određene stvari ne pomažu i kako se osećaju njihovi bližnji. Bilo je veoma teško nositi teret anksioznosti. Od prihvatanja da se to stvarno događa mojoj majci, do toga da u porodici jedino ja tečno govorim engleski što me automatski postavlja u ulogu staratelja. Nije bilo lako, bilo je veoma emotivno i stresno. Kada je mami dijagnostifikovana anksioznost, bila sam u sred magistarskih studija, radila sam i išla na praksu, tako da je bilo malo vremena za brigu o bilo čemu drugom, a ovo se nije moglo odložiti. Mnogo toga smo kao porodica propustili, počevši od nekih najjednostavnijih stvari poput putovanja ili pohađanja predavanja i izlazaka sa prijateljima, u mom slučaju. Srećom, sloga, snaga i volja su pobedile. Naravno, bez maminog psihoterapeuta, kojoj dugujem ogromnu zahvalnost, proces bi bio znatno teži. Kada se sve završilo i mama se oporavila, laknulo nam je. Počeli smo da se radujemo najjednostavnijim stvarima i da bukvalno budemo zahvalni na mirnom danu, na mogućnosti da se odvezemo do grada ili bezbrižno posetimo koncert. Konačno sam mogla da odem na kafu sa prijateljicom i neometano se zadržim koliko želim.

Danas Suzana kaže da je zahvalna na tom iskustvu.

-Naučila sam da zaista cenim sve što imam i uživam u malim stvarima u životu jer je tako lako izgubiti ih.

Čemu je anksioznost naučila ovu mladu terapeutkinju, kako treba da se ponašate prema onome ko ima ovakav problem a šta je važno da članovi porodice rade, kako se može uz rad na sebi prevazići anksioznost pročitajte OVDE.