poremecaj-u-ishrani-koji-ima-najvecu-stopu-smrtnosti,-a-najvise-pogadja-mlade:-evo-kako-moze-da-se-drzi-pod-kontrolom

U svetu oko dva odsto mladih žena pati od bulimije, odnosno poremećaja ishrane, koji, kao i anoreksija, može da dovede i do smrti. Iako nema preciznih podataka koliko devojaka u Srbiji ima ovaj poremećaj, stručnjaci upozoravaju da iz godine u godinu taj broj raste, a na Odseku za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju Bolnice za psihijatriju KBC „Dragiša Mišović“ u svakom trenutku ima dvadesetak pacijenta koji se leče zbog poremećaja u ishrani.

– Ova bolest je neopravdano zapostavljena, iako je mnogo učestalija od anoreksije o kojoj se više govori. Bulimija spada u grupu poremećaja u ishrani i karakteriše je smenjivanje epizoda gladovanja i uzimanja preterane količine hrane uz izazivanje nasilnog povraćanja posle obroka. To je tipična bulimija nervoza. Postoje i atipični oblici gde se osobe samo prejedaju i ne povraćaju, a posle kao neke kompezatorne metode koriste gladovanje, fizičku aktivnost, zloupotrebljavaju laksative i diuretike…Osobe sa bulimijom najčešće imaju normalnu do malo veću telesnu masu. Ova bolest najčešće pogađa populaciju od 15 do 25 godina, u periodu srednje škole i fakulteta – objašnjava dr Marija Đurović, psihijatar i šef Odseka za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju Bolnice za psihijatriju KBC „Dragiša Mišović“.

Devojke ovaj poremećaj mogu da kriju godinama od porodice i prijatelja. Na ruku im ide to što najčešće imaju normalnu telesnu masu ili tek koji kilogram više. Ono na šta članovi porodice treba da obrate pažnju su ispražnjen frižider, nestajanje hrane, zaprljano kupatilo i miris povraćanja, zakrvavljene oči, podbulo lice, oštećeni zubi i karakteristični otoci parotidnih žlezda.

Bulimija nije problem s hranom, težinom ili izgledom, ona ima svoje korene u preživljenoj traumi, racionalnoj ili iracionalnoj, niskom samopouzdanju i samovrednovanju, stresu, i najčešće skrivaju simptome depresije i anksioznosti.Foto: Milan ilić / RAS Srbija

– Devojke koje boluju od bulimije, stide se svog ponašanja i vešto ga kriju. One bukvalno čuvaju i štite svoju bolest. Dešavalo se da se ovde na odeljenju sretnu devojke iz istog razreda ili sa istog fakulteta, a ni jedna ni druga ne znaju da imaju isti problem. U početku bolesti osobe sa bulimijom imaju osećaj superiornosti u odnosu na druge jer, kako kažu, mogu da se najedu i onda sve povrate. U jednom bulimičnom obroku one, recimo, pojedu porodičnu lazanju, pet sladoleda, kutiju korn fleksa, popiju dva-tri litra soka…Najedu se, povrate, pa opet sve ispočetka.

Kako bolest napreduje one počinju da povraćaju sve češće, povlače se u sebe, zanemaruju svoje obaveze…

– Ponekad bolest traje godinama pre nego što osoba s bulimijom reši da potraži pomoć. Na kraju, najčešće dolaze same kod nas, ali pre zbog depresivnosti u koju zapadaju ili pokušaja suicida, nego zbog svog poremećaja u ishrani. Najvažnije je da kod pacijenta postoji motiv da se leči, a mi procenjujemo da li je neko za bolničko ili ambulantno lečenje. Moram da naglasim da je u svemu jako važna podrška porodice.

Bulimija se leči kao i svaka druga bolest zavisnosti jer su vrlo slične sa ovim bolestima.

– Da bi se uopšte postavila dijagnoza bulimije moraju da postoje epizode prejedanja i povraćanja koje se dešavaju dva, tri puta nedeljno u periodu od tri meseca. To su epizode koje traju po nekoliko sati i karakteriše ih neverovatna, impulsivna žudnja za hranom, ista ona koju imaju alkoholičari prema piću. Tu je i strah od debljine, poremećaj telesne slike…

Kod ove bolesti, koja je jako teška i otporna na lečenje, svaka redukcija povraćanja je značajna.

– Terapija bulimije je nutricionistička i medikamentozna. Znači, prvi korak u lečenju jeste da se ishrana dovede u red uz pomoć nutricioniste. Lek koji je indikovan za bulimiju jeste fluoksetin, koji smanjuje potrebu za bulimičnim krizama i koji je na pozitivnoj listi. Uz psihoterapiju i sve druge metode koje koristimo daje odlične rezultate. Ide na recept i ne sme da se uzima na svoju ruku – navodi doktorka Đurović.

Bulimija nije problem s hranom, težinom ili izgledom, ona ima svoje korene u preživljenoj traumi, racionalnoj ili iracionalnoj, niskom samopouzdanju i samovrednovanju, stresu, i najčešće skrivaju simptome depresije i anksioznosti.