prica-o-posebnoj-baki-iz-beograda:-„tri-godine-sam-bila-mirna-s-tom-sedom-kosom-iza-rafa,-a-onda-katanac-na-vrata“

Liči na baku. Moju. Vašu. Na svaku baku.

Onu koja decu izgladnelu od škole sačeka s toplim ručkom na stolu, kolačima i osmehom. Koja pita „kako je bilo u školi“, „je l’ te neko, sine, danas dirao“, koja moli „uzmi repete, vidi kako si se usukala“, „hajde jedan zalogaj za baku, jedan za mamu, jedan za tatu“.

Baka koja je spas svake zaposlene mame koja kuva uveče da bi dete sutra imalo kuvano za ručak, ona s kojom znate da vam je dete na sigurnom. I sito.

Ja sam tri godine bila mirna s tom sedom glavom s naočarima iza tog rafa s domaćom hranom. Znala sam da će mi dete, inače teško na jelu, pojesti ručak sa sve salatom i kolačem.

O, kako sam bila spokojna.

Bila je to bakina kuhinja zlata vrednaFoto: RAS Srbija

Bio je i taj ručak u boravku, ali njoj je bio „bljak“. I onda se u naselju, inače prepunom dece i roditelja koji rade, otvorio taj

lokalčić s domaćom hranom i spasao nas muka. Dok ne nauči da podgreje hranu, bilo je to povremeno sjajno rešenje.

Za malo para, mirna glava i stomak pun. I ona koja trči da tamo jede i uživa u svakom zalogaju. Da bog poživi njihov biznis, mislila sam.

Ali nije ga poživeo.

„Zatvara se, zatvara se…“, šuškalo se po okolnim kafićima i parkovima među roditeljima. Jeste počeo raspust, bake i deke došle da čuvaju decu, jeste sigurno pao promet, ali svi smo se nekako nadali da će pregurati do jeseni. I onda, pre neko veče, katanac na vratima, rafovi ispred lokala, sastrugana nalepnica šerpice s belim tufnama. I sad, možda je to dobro, jer kad restorani domaće hrane nemaju promet, to mora da znači da u ovom našem kraju roditelji ipak nekako stižu da kuvaju ručak, a ja ću se već nekako snaći, što bi rekao Minimaks.

Nema druge, naučiće da kuva, makar makarone. A tebi, kuvarice, hvala i više sreće u nekom drugom kraju grada.