pricali-smo-sa-nasom-selektorkom:-kad-nam-je-ovo-rekla,-zastala-nam-je-knedla-u-grlu-–-bukvalno,-toliko-je-jako

– Sve je bilo spremno da te 1999. odem u Ameriku. Išla sam u srpsku, zapravo jugoslovensku, pa u britansku i zatim u američku školu u Atini i Parizu. Imala sam dve-tri ozbiljne stipendije i ponude za studiranje. Zanimale su me fotografija, psihologija, gluma. Međutim, slike bombardovanja moje zemlje koje sam gledala iz Pariza toliko su me pogodile da jednostavno nisam imala izbora, priča Marina Maljković (37) kako je tog leta došla u Beograd.

Marina na terenuFoto: RAS Srbija

Košarku zavolela uz oca

Ubrzo nakon što je diplomirala i dobila licencu za košarkaškog trenera, počela je da radi u klubu „Ušće“. I istog trena mnogi su se zainteresovali za ćerku Božidara Maljkovića, jednog od najboljih trenera s naših prostora.

– U našoj kući se stalno pričalo o košarci. Privlačile su me i druge stvari, ali oduvek sam bila opčinjena razvijanjem kreativnosti, pa onda strategijama, psihologijom i nadmudrivanjem rivala – seća se kako je bilo odrastati uz slavnog stručnjaka.

Slavi se pobedaFoto: RAS Srbija

Od kada zna za sebe, nastavlja, bila je odgovorna. Tako je pristupila i trenerskom poslu, iako je bila mlada. Uspelo joj je, kaže, jer to ne može da se nauči, to je jednostavno deo karaktera. I upravo tu odgovornost od početka traži od svojih igračica.

– Košarka je kolektivni sport i do uspeha se stiže isključivo ukoliko tim funkcioniše kao celina. Ja sam ponosna na to što svi moji timovi igraju baš tako, kao timovi. Učim ih kako da svoje individualne kvalitete upotrebe da bi stigli do timskog uspeha – priča ponosna na dve medalje sa reprezentacijom, ali i na titule sa „Partizanom“ i „Ušćem“.

Na njenim treninzima nema smeha

Međutim, da bi se stiglo do toga, potrebno je stvoriti harmonične odnose u kolektivu, pripremiti tim što bolje pre svake utakmice. Zato je Marini veoma stalo da njene igračice imaju što više informacija o svojoj igri, o igri protivnika, da im probudi samopouzdanje.

– Kod mene na treninzima najmanje ima smeha. Ja sam za ozbiljnost, jer svoj posao shvatam veoma ozbiljno i znam da samo uz takav rad mogu da dovedem ekipu do zacrtanog cilja.

Ta ozbiljnost bude narušena samo ponekad, kao kad ju je tokom jedne utakmice, dok je vodila ekipu „Galatasaraj“, sudija u naletu oborio na parket.

– Sa ženama je mnogo teže raditi nego sa muškarcima, ali znanje donosi autoritet. I poverenje koje morate da steknete kod igračica je takođe bitno. Kada imate sve to, onda je i saradnja mnogo kvalitetnija – priča dama koja je proteklih godina sasvim izmenila sliku ženske košarke u Srbiji.

A kako na parketu izgleda ta saradnja, pokazala nam je na Evropskom prvenstvu 2013. godine, kada je ekipu dovela do polufinala.

„Veruj do kraja. Ima još dva minuta, oni vode četiri razlike. Trebaju nam dva pametna napada, dve pametne odbrane. Ej.“ Bilo je dovoljno da to kaže svojim igračicama, pa da one protiv Italije naprave veliki preokret i stignu do pobede. Dve godine kasnije Srbija je postala prvak Evrope, a na Olimpijadi u Riju 2016. osvojila je bronzanu medalju.

Život u Šangaju veliki izazov

Danas Srbija, uvek gladna novih uspeha, priželjkuje novo odličje na Evropskom prvenstvu koje se od 27. juna do 7. jula održava u našoj zemlji i u Letoniji.

– Moramo da sagledamo stvari realno. Sa jedne strane, ova ekipa nije ista kao ona iz 2015. ili 2016. Sa druge strane, moja i njihova želja da donesemo medalju ili uradimo nešto dobro biće ludačka. I mislim da je to jedini način da dođemo do dobrog rezultata – iskrena je.

Na pripreme za ovo veliko takmičenje Marina je došla iz dalekog Šangaja, gde živi i radi poslednjih godinu dana. Da bi dobro funkcionisala, kaže, potrebno joj je da provodi približno isto vremena u Beogradu i mestu u kom radi. Sada to zbog daljine nije moguće, ali važno joj je što iza sebe u Kini ima dobru sezonu, pa može da se posveti obavezama u Srbiji.

– Odavno sam sama sa sobom raščistila da neću moći da dolazim često u Beograd. Otišla sam u Šangaj kako bih učinila da košarkašice budu najbolje moguće. Svako skretanje sa puta nije moj stil. Ne postoji bolja reč koja opisuje život u toj zemlji od iskušenja. Ali ja to volim – priča kako je fenomenalno posetiti Šangaj na nedelju dana, ali biti tamo dugo u kontinuitetu je ozbiljna stvar.

Košarku je zavolela uz ocaFoto: Zoran Lončarević / RAS Srbija

Nakon pet meseci njenom povratku se najviše obradovala bratanica Lana.

– Sve je zrelija. Nije više mala, sada ima zanimljive komentare. Kada vidi tetku, pominje Kineze, peva kineske pesmice, postavlja pitanja o Kini. Želja joj je da priča francuski kao ja – priča Marina, koja govori i grčki, španski i engleski jezik.

Volela bi, kaže, kad bi dan trajao duže, tako bi mogla da uradi sve što zamisli.

– Ceo svoj život sam učila, radila i školovala se za neke druge oblasti, zanima me milion interesovanja van košarke. Ali košarku volim i živim za nju, o njoj razmišljam 24 sata.

Pokret za žensku košarku širom Srbije

Prošle godine Marina Maljković je dobila plaketu Međunarodnog olimpijskog komiteta za izuzetan doprinos u razvoju ženskog sporta kroz projekte „Pokret za žensku košarku Marina Maljković“ i „Besplatne škole košarke za devojčice osnovnoškolskog uzrasta“, koji žive širom Srbije. Marina je, uz Novaka Đokovića i Ivanu Španović, dobila i orden Karađorđeve zvezde III stepena.

Nevena Dimitrijević za „Blic ženu“