psiholog-objasnjava-koliko-je-vazno-imati-samopouzdanja-i-zasto-ga-neki-imaju-manje,-a-neki-vise

Današnje društvo doprinelo je tome da se samopouzdanje posmatra kao crta ličnosti koju je nužno imati kako bi bili srećni, uspešni i zadovoljni, te tako stvorilo pritisak nužnosti njegovog posedovanja. Ovaj mit, kako objašnjava psiholog i psihoterapeut Jelena Dragičević Berat, je duže vremena prisutan i potkrepljuje iluzije ljudi zbog kojih se veoma često osećaju nesrećnim i manje vrednim.

Prema rečima naše sagovornice, pod dejstvom ovog kulturološkog mita, osoba samopouzdanje posmatra kao crtu ličnosti koju poseduje ili ne, a ne kao veštinu koju može usvojiti.

– U današnje vreme, veliki naglasak u društvu je stavljen na nužno izbegavanje bilo kakve vrste neuspeha, te se svaki potencijalni i ostvareni neuspeh najčešće posmatra kao deo ličnosti pojedinca koji je dotični neuspeh ostvario, njegova crta koja vodi poreklo od manjka ili potpunog nedostatka samopouzdanja. Na taj način otpisuje se pravo osobe da napravi grešku, odnosno ostvari neuspeh i sa druge strane, negira se sposobnost ili veština samopouzdanja pod kojom se danas najčešće podrazumevaju različite stvari, što stvara dodatnu konfuziju – ističe psiholog.

Ona naglašava da u svakodnevnom govoru upotrebljavajući reč samopouzdanje, ljudi najčešće podrazumevaju različite stvari iako najčešće toga nisu ni svesni.

– Tako možemo čuti da je neko samopouzdan vozač, samopouzdan muzičar, samopouzdan profesor… U ovom slučaju govorimo o lakoći sa kojom osoba izvodi datu radnju, odnosno o veštini kojom vlada pri izvođenju te radnje. Kada samopouzdanje posmatramo na ovaj način, možemo zaključiti da se ovde radi o stepenu do koga je osoba izvežbala i automatizovala radnju koju izvodi, odnosno o iskustvu koje prethodi tom „samopouzdanom baratanju određenom veštinom“. Međutim, iako je samopouzdan vozač, muzičar ili profesor, osoba može imati problem da, na primer, napravi prvi korak u komunikaciji sa drugima. Ona može smatrati da to što oseća nesigurnost prilikom kontakta sa drugima znači da joj nedostaje samopouzdanje i da je to siguran znak nekog nedostatka u njenoj ličnosti, što svakako nije tačno jer samopouzdanje predstavlja veru u sebe i vlastite potencijale u situacijama koje mogu zahtevati dodatno angažovanje – kaže Dragičević Berat.

Ako se postavi pitanje porekla samopouzdanja, odnosno njegovih korena ili perioda u životu kad ono nastaje, mora se uzeti u obzir da je sticanje samopouzdanja proces koji podrazumeva uticaj mnogih faktora. Na prvom mestu u tom procesu je odnos koji su važni autoriteti u životu osobe koja odrasta imali prema njemu.

– Odnos prihvatanja ličnosti u nastajanju je sigurno ključan i on ne podrazumeva apsolutno odsustvo kritike ili kazne kao važnih alatki u procesu vaspitanja, ali nužno mora sadržati prihvatajući i negujući odnos, čak i u momentima velikih životnih pogreški. Taj tretman mora biti oslobođen otpisivanja, nipodaštavanja i vređanja koji se direktno „lepe“ na ličnost pojedinca i postavljaju temelje budućeg odnosa prema sebi i poverenja u svoje sposobnosti i kvalitete. Moć ovih poruka dobijenih od važnih figura tokom odrastanja pojedinca upravo je u tome što se one usvajaju bez prethodne analize istih i takve po automatizmu ugrađuju u budući odnos prema sebi. To znači da ukoliko je neko često dobijao etiketu da je glup i nesposoban, on će i kasnije sebe na takav način posmatrati i tako sprečavati sebe u pohodima ka ostvarenju bilo kakvih ciljeva – objašnjava psiholog i dodaje da ukoliko se oslobodimo svih društvenih zabluda, shvatićemo da samopouzdanje nije nikakav čarobni štapić koji ukoliko posedujemo, uspeh nam je zagarantovan.

– Kada stvari posmatramo ovako, shvatamo da samopouzdanje ne predstavlja realni koncept ili crtu ličnosti. Ono je u stvari odsusutvo anksioznosti, samoobezvređivanja i preisipitivanja sebe. Znak je da osoba bezuslovno prihvata sebe, odnosno da je svesna da vredi kao ljudsko biće bez obzira na svoja postignuća. Kada se ponaša spontano i zna kakva zaista jeste, osoba ne strahuje od tuđih kritika ili podsmevanja. Sve ovo dovodi je do toga da može da se ponaša prirodno, oseća smireno i fokusirana na to što radi. Ukoliko smo sposobni da stvari ovako postavimo, možemo očekivati da ostvarimo ciljeve koje smo sebi postavili. Kada, ipak, postoji problem sa ovakvom postavkom stvari, važno je setiti se da je u pitanju veština koja se može uvežbati, samostalno ili uz stručnu pomoć, odluka je na osobi koja želi da se menja – zaključuje naša sagovornica.

Prati Žena.rs i na našim društvenim mrežama: Facebook, Instagram i YouTube.