Путешествије

Након преваљених 5.200 километара од Москве, водич путницима показује Бајкалско језеро и каже да када би се уловила сва риба из језера, сваки грађанин Русије добио би по један килограм.

Путешествије

4 дана раније, на станици Јарославскај у Москви путници се укрцавају у воз који креће на парне датуме у 17:00 часова.‌‌Кондуктери прегледају карте а тежину пртљага процењују одока, дозвољено је 35 килограма по путнику али толеранција је велика.

Воз креће попут плиме која се неће зауставити ни због кога.‌‌Путници крећу најдужом пругом на свету, Транссибирском железницом која спаја запад са далеким истоком.‌‌Путовање од Москве до Владивостока, преко 4.000 мостова, 3.000 тунела и 9.300 километара, траје 7 дана и 7 ноћи.

Пруге су брз и јефтин начин да путујете Русијом, кроз њу се попут жвакаће гуме протеже преко 100.000 километара пруга, а за путовање од Москве до Владивостока, карта са спаваћим колима кошта око 100 евра.

За оне са дубљим џепом, исту руту једном месечно прелази и туристички воз "Златни орао."‌‌Орао је хотел са 5* на точковима.‌‌Вагони су подељени на луксузне апартмане, ту су и вагони са ресторанима, баровима, бутицима, библиотекама, теретанама, отворени вагони са терасама...‌‌А како би угођај био потпун, композицију са 50 вагона вуку парне локомотиве П-36.

Тешко да се нешто може поредити са љуљањем вагона док из топлог ђакузија кроз прозор посматрате сибирску дивљину на -40⁰ а шампањац у чашу вам сипа лични батлер.‌‌Ипак, овакво задовољство кошта 15.000 евра.

Ма прежалиће људи скупу карту, али ова од 100 евра је управо онај начин на који можете упознати праву Русију, док вам још на десетом километру из суседног купеа гурају печен пилећи батак у уста, неко је већ насуо 1dl вотке и изговорио стандардну здравицу "за нас", а на дну вагона чича са ордењем на грудима већ отпочео причу о опсади Лењинграда.

Док воз неуморно гута даљину нижу се крајолици, слични а опет тако различити.‌‌Велика је то земља, заузима тако велику територију да просто не може да буде земља једног народа, а у Русији их има око 200, свакако највише има Руса 83%.‌‌Прича се преко 100 језика, други по популараности језик у Русији је татарски, али га Руси не разумију јер личи на турски.

У свим школама се учи руски језик који се на целој територији Русије изговара исто, тј. нема нагласака те се по начину говора не може закључити одакле је ко.

У возу се ипак сви врло добро разумију, а најбоље кад се нађу у последњем вагону који је ресторан.‌‌Понуда хране је скромна али зато пића не мањка.‌‌Конобари имају само један задатак, пазити да се гости не напију превише, како, ни њима није јасно...

11 векова пре овог путовања возом, у Русију су дошли представници јудаистичке, исламске и хришћанске вере.‌‌Кнез Владимир је био на прагу да прихвати ислам јер је био очаран причама о њиховом рају, џенету.

Кнез ипак схвата да та вера има једну врло озбиљну ману а то је забрана алкохола по Курану.‌‌Русија тада постаје хришћанска земља и настаје изрека "пије као Рус."‌‌Данашња вотка по којој су Руси познати, почела је да се производи тек у XVIII веку, а до тада се пила медовуха, пиће слично пиву с медом.

Вотка се почиње правити у ери Петра I Романова који је био велики љубитељ алкохола и жена и имао је изреку "сваки дан треба пити алкохол и никада на спавање не отићи трезан."‌‌1714. године направио је и орден за пијанство тежак 7 килограма.

На разгласу се чује обавештење да се напусте тоалети, то значи да ће станица за 20 минута и они се закључавају, тзв. санитарни чвор.‌‌Путници иза себе остављају ресторан пун дима и испричаних прича, свако се повлачи према својој јазбини.

Након 550 километара уз варничење точкова воз стаје у Нижњи Новгороду.‌‌Бабушке на станици по врло приступачним ценама продају домаће специјалитете, те су сви изашли да допуне залихе.

Храна је врхунска, што и не чуди јер у Русији има једна изрека која каже "пут до мушког срца води преко стомака", па су тако Рускиње можда и најбоље домаћице на свету.‌‌Најпопуларније јело је боршч, чорба са јунетином и поврћем, пелмени, руска салата која се у Русији зове Оливије, риба...‌‌У Татарстану се доста једе коњско место, ту је настао и чувени татар бифтек, када су Татари говеђе шницле стављали под седло и данима јахали на њима.

И управо ту у Татарстану који је муслиманска Република, постоји још један Кремљ, многи знају за онај у Москви, али Кремљ постоји и у Казању где у зидинама Кремља џамија и православна црква стоје једна поред друге.

Са пуним кесама сви јуре у воз, који креће без сирене, једноставно крене даље.‌‌Вагонима се шири мирис хране коју конзумирају људи трчећи из једног у други купе.

Након 1.800 километара воз излази на Урал, време је за напуштање Европе и улазак у Азију.‌‌Воз у Јекатеринбург долази у сред ноћи, још из комунистичког времена остала је пракса да у све веће градове воз долази ноћу.‌‌Боље је кад путници што мање виде...

Азијски део Русије је 4 пута већи од европског, док у европском делу живи 4 пута више становника.‌‌Од 15 милионских градова у Русији само су 3 у азијском делу, Омск, Новосибирск и Краснојарск према коме воз даље и наставља.

У саставу Русије има 22 републике, а једна од њих је територијално већа од Индије, Јакутја или како је сами Јакути називају Саха.‌‌Саха је 140 пута већа од територије Републике Српске, али у Републици Српској живи чак 300.000 становника више него у Сахи, где је густоћа насељености 1 становник на 4² километра.

Разлог за то је врло једноставан, клима.‌‌Иза Урала све је другачије.‌‌У Москви деца престају ићи у школу када температура падне испод -26⁰, док деца у Сибиру иду у школу до -53⁰.‌‌Управо у Јакутји је ове године температура лето-зима варирала 100°.

По обичају у глуво доба ноћи и након 5.200 километара воз стиже у Иркутск, ту ће путнике дочекати најдубље језеро на свету, дупло веће од Словеније, Бајкалско језеро, чију рибу мештани на станици продају на -38°.

500 километра даље воз долази у Улан Уде где се део путника пребацује на уже колосеке и преко Монголије наставља за Пекинг, а остали имају још 3.500 километра до Владивостока.

На 8.500 километара од Москве воз прелази реку Амур и долази у Хабаровск.‌‌У воз улазе симпатичне Рускиње и деле палачинке.‌‌Збуњеним туристима објашњавају да се у Русији седмицу пре почетка Великог ускршњег поста слави дочек пролећа, празник Масленица.‌‌Тада се 7 дана једу палачинке у облику сунца и остала јела од маслаца.‌‌Оне у овом делу Русије и нову годину прославе 9 сати пре Москве, а њихов обичај је да се у поноћ једу мандарине и пије шампањац.

За њима кроз воз иду још две девојке и продају све, од козметике до дебелих приглавака.‌‌Није чудо што је у возу више жена, у Русији их има 12 милиона више него мушкараца.

Након 7 дана и 7 ноћи, и пређених 9.300 километара воз стиже у Владивосток уз кашњење од 25 минута.‌‌Само хук ветра испраћа пунике који журе својим путем.

За оне који не подносе руске хладноће, могу увек да летују у Сочију.‌‌Месту где је 2014. године одржана најјужнија зимска олимпијада а скијаши су уместо штапова могли заобилазити и палме, нарове и мандарине у овом најпопуларнијем летовалишту на обали Црног мора.‌‌На обали на којој се производи најпопуларније безалкохолно пиће у Русији, црни чај.

Шта још рећи за земљу коју насељава скоро 150 милиона становника, за земљу која је 30 пута већа од Француске, која је већа од целе планете Плутон, за земљу у којој од енклаве Каљининграда на западу, па до Камчатке на истоку време варира 10 сати.

Пруге и возови уско су повезани са Русијом.‌‌Док је воз из Москве стигао за Владивосток, московски метро је превезао 63 милиона путника.‌‌Московски метро је град испод града, има 60.000 запослених, 12.500 возова сваког дана креће а ред вожње скоро да и не постоји, јер један воз одлази а други одмах долази.

Трудницама се преко зиме због великих зимских јакни не види стомак, и зато на станици метроа могу узети беџ на коме пише "хвала вам што ћете постати мајка", како би им неко уступио место.

У метроу мушки глас најављује станице када се иде ка центру града а женски када се иде из центра ка периферији.‌‌Московљани се шале да то шеф ујутру зове на посао а поподне жена да се пожури кући.

Након 2 дана паузе, воз из Владивостока поново креће за Москву, а пред путницима су дани труцкања и увек занимљивог гледања кроз прозор...

Пише: Деан РС


Share Tweet Send
0 Komentara
Učitavanje...