sandra-(23)-zivi-u-kandzama-bulimije:“prejedem-se-svega-i-svacega,-pa-se-izudaram-i-isamaram-se.-a-onda-sve-povratim“

Ovako izgleda jedna tipična bulimična epizoda. Bulimija je zdravstveni problem o kojem se neopravdano malo govori, iako je mnogo učestalija od anoreksije. A šta je zapravo bulimija?

– Bulimija je se može opisati kao izrazito impulsivna žudnja za hranom zbog čega osobe koje od nje pate teško mogu da uspostave kontrolu nad svojim ponašanjem. Između bulimičnih epizoda uglavnom jedu malo ili ništa pokušavajući na taj način da uspostave kontrolu nad svojim ponašanjem. To je tipična bulimija nervoza. Bulimija nije problem s hranom, težinom ili izgledom, ona ima svoje korene u preživljenoj traumi, racionalnoj ili iracionalnoj, niskom samopouzdanju i samovrednovanju, stresu i najčešće skriva simptome depresije i anksioznosti – objašnjava dr Marija Đurović, psihijatar i šef Odseka za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju Bolnice za psihijatriju KBC „Dragiša Mišović“.

Dr MArija Đurović, psihijatarFoto: Milan ilić / RAS Srbija

Kako prepoznati bulimiju: simptomi

Bulimija dugo može da ostane neprimećena jer ove pacijentkinje u 60 odsto slučajeva imaju normalnu telesnu težinu. One kriju svoju bolest jer se stide prejedanja i povraćanja. Međutim, sumnju može da izazove:

– Prazan frižider i odlazak u kupatilo odmah posle jela

– Crvene, zakrvavljene oči

– Podbulo lice, posebno posle povraćanja

– Otoci pljuvačnih i parotidnih žlezda

– Kvarni zubi

– Česte upale grla

– Vidljive promene na dlanovima, tzv. Raselov znak.

Dr Đurović dodaje da i sociokultorološki faktori imaju svoju ulogu u nastanku poremećaja u ishrani jer zapadna kultura bazira lepotu i uspeh žena na vitkoj figuri.

– Međutim, problem poremećaja ishrane je ipak mnogo složeniji od toga i podrazumeva i psihološke i biološke faktore. Devojke koje boluju od bulimije stide se svog ponašanja i vešto ga kriju. One bukvalno čuvaju i štite svoju bolest. Dešavalo se da se ovde na odeljenju sretnu devojke iz istog razreda ili sa istog fakulteta, a ni jedna ni druga ne znaju da imaju isti problem.

Iskustvo iz ordinacije

Naučila sam kako da povratim sve što pojedem

Sandra M. iz Beograda ima 23 godine i od prvog razreda gimnazije boluje od bulimije. Pakao je počeo kad je upisala srednju školu i kad nije mogla da prestane da jede, a nije htela ni da se goji. Onda je jedno veče uradila nešto zbog čega sažaljeva sebe.

Sandra je samo jela i jela i uvek je nalazila opravdanje za to. I tako posle jedne večere, kada je pojela gomilu hrane, povratila je jedan zalogaj, pa još jedan i pomislila: “Kako bi bilo lepo kada bih mogla svaki put kada se najedem da ovako sve izbacim“. I onda je počela da uči sebe da povraćaFoto: Profimedia

– Već dugo ubijam i upropašćavam sebe, patim što ne umem normalno da živim i da se hranim. Bulimija je sto odsto moja dijagnoza, ali dugo to sebi nisam smela da priznam. Hoću i želim da prestanem s ovim. Čak to i uspem na desetak dana, ali opet se vratim na staro… Dovoljno je da se u kući nađe velika količina predivne hrane koju obožavam i ja ne mogu da izdržim. Bude mi teško, jer ako ne dozvolim sebi da jedem, ja patim, trpim, plačem i pitam sebe: „Zašto ne mogu da uradim ono što najviše volim – da jedem?“ – kaže Sandra.

O hrani neprestano misli, to je njena opsesija. Gladna je i kada joj želudac puca od količine hrane.

– Živela sam u porodici sa roditeljima, sestrom, bratom, dedom i babom. Ljubav se u kući iskazivala preko hrane, slatkiša, ništa nije bilo zabranjeno. Sve je bilo dobro do puberteta, kada sam počela da se gojim. Apetit je rastao svakim danom sve više. Hrana je postala moje zadovoljsto, moja preokupacija…

U šestom razredu Sandra je već bila debela. Tada se sve njene želje usmeravaju na skidanje kilaže.

– Prvo je kompleks bila gojaznost, a onda više ništa u sebi lepo nisam videla. Počinjem da čitam razne knjige o dijetama. Bila sam time okupirana, ali i neverovatno iskompleksirana zbog kilaže i počinjem da se povlačim u sebe.

Sandra je tada počela da drži dijetu koja je izgledala ovako – u ponedeljak puna snage i volje izdrži i ne jede ništa, u utorak pojede jedno kuvano jaje i pije vodu, u sredu opet kuvano jaje i voda, četvrtak jedno kuvano jaje i polovina jabuke, petak samo jedna jabuka.

– I onda fizički klonem jer nemam snage. Uvek pokleknem tražeći i najmanje razloge da sebi dozvolim da jedem. Nakon pet-šest dana gladovanja dozvoljavam sebi da jedem uz obećanje samoj sebi: „Još samo ovaj put“. Onda se prejedem svega i svačega i toliko se naljutim na sebe da se rasplačem, izudaram, išamaram. I tako sam počela da se prejedam i povraćam.

Već u prvom razredu gimnazije Sandra je imala 80 kilograma.

– Samo sam jela i jela i uvek sam nalazila neko opravdanje za to. I tako posle jedne večere, kada sam pojela gomilu hrane, povratila sam jedan zalogaj, pa još jedan i pomislila: “Kako bi bilo lepo kada bih mogla svaki put kada se najedem da ovako sve izbacim“. I onda sam počela da učim sebe da povratim… Povraćala sam tako što prepun želudac pritisnem i teram hranu na gore.

Od kada je sve počelo, Sandrino stanje se ne menja, apetit joj stalno divlja, samo jede i povraća.

– Najteže je kada čovek sam sa sobom vodi rat i kad u njemu postoje dve strane koje se sukobljavaju. Nikome se nisam požalila jer sam znala da me niko neće razumeti. Evo i danas ceo dan divljam. Ne mogu da se kontrolišem niti da se odreknem prežderavanja.

I dok to radi, priznaje, u očima joj je samo slika ružne, debele osobe.

– Obožavam da jedem, ali neću da se gojim. Pre sam sažaljevala ljude što ne mogu da povraćaju kada se prejedu. Ali sad sam sigurna da treba da sažaljevam sebe zbog svega što sama sebi radim – iskrena je Sandra.