sto-ne-cuvas-kao-ja-moj?

VEDRA STRANA SELA
U ona vremena, posleratnog oporavka, posleratne sirotinje i muka, živeo je narod život kako je ko mogao i kako se ko snašao. Naše komšije iz udaljenih planinskih sela Pestiša, Bejašnice, Bukulurama i svih drugih u slivu Bejašničke reke su volovskim, zapregama prevozili drva i drugu robu do pijaca u Prokuplju koji je bio subotom.
Iz sela su kretali petkom oko podne, dolazili do Gubetina, gde su prespavali, i ujutru zorom stizali na pijac.
Muka jedna…. ali trebalo je živeti i decu hlebom prehraniti.
Kada obave te poslove u subotu oko podneva ili malo kasnije vraćaju se kućama, najčešće po dvojica trojica u grupama ili sami. E o tome želim da napišem nešto o jednom događaju koji se prenosi. Nama smešno uvek, o našem jednom komšiji Topončaninu Milanči, sa očima na vrhu glave, ljubitelju svega štoje tuđe i poznat u našim selima kao čovek kome što oči nešto vide ruke ne propištaju.
Elem, prilegao neki planinac u volujska kola i drema, volovi znaju put i idu, iz suprotnog pravca nema nikoga i planinac iz Bejašnice ili Pestiša uživa i odmara dok stigne kući. Tom prilikom kupio bakrač i zadenuo ga za zadnji stupac, treba mu nešto da kuva u odžakliji. Utom naođe Milanča, skide bakrač i na rame. Prolazeći pored kola javi se čoveku, a ovaj ga priupita:
– Pošto si platio taj bakrač?
Milanča mu reče neku cenu, očigledno netačnu jer ga nije ni kupio a onaj čovek:
– Ja moj platih skuplje – pa pogleda i zabezeknuto – Ene, nema ga!!!
Milanča mrtav ‘ladan:
– Što ne čuvaš kao ja moj? – i produži put.
Planinac osta u čudu, možda mu kasnije palo na pamet da ga je ovaj uzeo, ali Milanča odmače.
Autor: Zvonko Prelić
Pročitajte vesti iz: Kuršumlija Prokuplje