sverc-goriva:-lada-niva-pa-pravac-bugarska!

Kupovalo se, prodavalo i preprodavalo u Italiji i Turskoj, a onda je narod srpski otkrio Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku. Zvonko Prelić se na svoj duhovit način osvrnuo na ovaj društveni fenomen poslednjih decenija dvadesetog veka.
Za đavola pograbismo se za demokratiju, hoćemo da sačuvamo Jugoslaviju, a niko osim Srba neće, i tu na*ebasmo, a tek sa Bosnom načisto. Uvedoše nam sankcije, ovi što se guramo da dođemo kod njih a oni nam ne daju. Zategoše, izgladnesmo, potrošismo one zalihe što smo imali, nasta beda.
I tu otkrismo BUGARSKU, RUMUNIJU I MAĐARSKU, šta sve ne švercovasmo.
Ovde je najviše bilo oko hrane, salame, tako da sam ja i moji rođaci na krštenju unuka Stojana Čukarca, najviše se grabili za salamu koju je domaćin Nebojša prošvercovao iz Bugarske. To krštenje mi je ostalo u sećanju, jer je neko vreme pevala Viki Miljković iz Merošine. To je bilo negde u leto 1993. u vremenu najžešćih sankcija.
Da je bilo stati i gledati
kako se Srbi po Evropi pate,
malo li nam ova muka grdna
nego s nama da se tera sprdnja.
Organizovaše se autobuske ture do Kladova i Negotina, gde je sve imalo, pogibenija, rasprava, jad, tako i do Bugarske. A u Bugarsku nas malo i pljačkaše na zameni leva za dinare. Osetili Bugari merino ovce pa i oni štrpnu, preklapajući pare. Pa kao eto milicije, utrapi ti u ruke i ti posle vidiš da te zeznuo za nekoliko maraka.
U Bugarsku se istakao jedan moj teča Dule Beli koji je doneo mengele-šrafštuk, ili nakovanj, onaj veliki, malo sam zaboravio. A koji će mu đavo, to i on ne bi mogao znati! Spoticali se i putnici i carinici, i ostavili ga nisu ga mogli izneti, a naši im nisu hteli pomoći. U Blacu ga preuze nabavljač.
Probudi se tržište, posla nema, napraviše se šverceri od poštenih ljudi. Buknuše pijace širom Srbije, pritište narod u snabdevanje. Imalo je u regularnim prodavnicama jeftinijih stvari nego na pijacima, ali ko to gleda.
Zamalo da promašim jedan značajan segment naše trgovine – naftne derivate. E tu je bilo svega i svačega, neki ocenjuju da je najveća tekovina 5. oktobra to što su mogli gorivo da kupe na benzinskoj pumpi. Ima tu delimično i nečega istinitog, premda baš takvi su to imali i u ono vreme – radi se o imućnijim ljudima.
I tu je svega bilo, iz Bugarske i Rumunije se svašta dovozilo. Kopana su creva ispod Dunava ili ispod granične linije, pretakalo se gorivo. Najpopularnija vozila za te namene su bile Nive, obične Lade, sa ojačanim amortizerima, dodatim rezervoarima. Dešavalo se da ispred tebe ide vozilo i kaplje gorivo na sve strane – “strvi” kako se u narodu kaže.
Umeli šverceri da prokuvaju flaše i one dobiju manju zapreminu. Vidiš lepo da je flaša od 2 ili 1,5 litra, ali isto lepo vidiš da tolika nije. O kvalitetu da ne trošim reči, dobro nam vozila prekrcaše. I pretekosmo i to.
Jedno vreme beše popularna pijaca u Tuzima kod Titograda, tu sam i ja išao za duvan, za ličnu upotrebu, i još mi smrdi “Point” u duši. Tu mi lopovi opljačkaše ljubav moju. Imala neku paru koju je od mene prikrila pa ajde da pazari, stavila novčanik u torbu, vešti lopov iseče torbu, ispade novčanik – doviđenja, trgovino, pa muka za dokumenta, a narod pune livade kao da je neki miting.
I Novi Pazar zameni inostranstvo, za džins nema problema, malo progledasmo, odoše pijace u legendu i tek sada negde-negde imaš da kupiš na taj način.
Nema ništa da se krije
svi smo dobre mušterije,
ujedini se Evropa u pravi čas
polovnu robu utrapi kod nas
Ali nama ne može niko doakati-  evo prodavnice kategorije druge ruke, sa polovnom robom svih kategorija. Evo i prodavnica sa novom robom koja obično maksimalno traje koliko je garantni rok, tako da sada imam 5-6 televizora i još neke druge tehnike.
Kad počeše da otvaraju prodavnice sa odećom odem sa ženom u jednu prodavnicu da kupim pantalone za svaki dan kad radim nešto u Gubetinu, obukoh jedne farmerke, pa se zastideh, a i trgovkinja se iz potaje smejulji, jer te polovne za dva koplja bolje od ovih mojih što obučem “kad pođem negde” I ja se iz glasa zasmejah mojem luksuzu.
Sve ovo što sam napisao, preobimno je, verovatno sam nešto i preskočio, ali smatram da sam u celini sve i obuhvatio, da se podsetimo tog vremena.
U zadnji momenat se setih da napomenem naše glavne snabdevače Kineze, kojih svuda je bilo a i dalje i glavni snabdevači a roba prema ceni, koliko platiš toliko te i usluži, veća cena bolja roba i obratno.
I na kraju da priupitam Evropu i svet, da li mi odužismo nešto što oni smatraju da smo krivi, iako ja te krivice uopšte ne vidim, ili smo im još nešto dužni.
Što se mene lično tiče ja u takvoj Evropi ne želim da živim, niti ću izgleda imati tu priliku, jer nam NE DAJU. Isto će biti i sa onima koji žele da žive.
I na kraju da kažem jedino nismo se brukali oko trgovine u Austriji – bila je i skupa i udaljenija i Albaniji, jer kod njih nije imalo šta da se kupi – bili veći golaći od nas.
Autor: Zvonko Prelić
Pročitajte vesti iz: Kuršumlija Prokuplje