tatjana-zivkovic-poslednji-beogradski-kisobrandzija-dok-je-moje-radnje-za-kisobrane-nema-zime

– Mama je prvo radila u tekstilnoj fabrici u Grockoj. Kao dobar radnik krajem 60-ih nagrađena je rukovodećim mestom u fabričkoj novootvorenoj dorćolskoj radnji za prodaju vunice, kecelja i ženskih kombinezona koji se nose preko donjeg rublja. Poznanik je uočio njen trgovački talenat i predložio joj je da otvori radnju za popravku kišobrana i suncobrana. Pre nego što se upustila u taj zanat, u fabrici tekstila je naučila osnovne cake o njemu, a onda je u svojoj radionici, štep po štep, žicu po žicu, konac po konac, usavršila veštine zanata – počinje Tanja.

Najsrećnija sam bila kad sam bračnom paru u trećem dobu skrojila suncobran za dvoje od platna koje su brižljivo zajednički biraliFoto: Vesna Lalić / RAS Srbija

U komšiluku mamine radnje Tanja je išla u vrtić i osnovnu školu, a seća se kako je volela da provodi svaki slobodan trenutak s majkom.

– Radila je od 8 do 12 i od 16 do 20 sati. Posle prepodnevnih časova išla sam sa drugaricama kod nje u radionicu, koja nam je izgledala kao interesantna igraonica. Mama nije želela da je jednom odmenim u poslu i zato me nije obučavala. Nisam ni ja to planirala, ali snimala sam u hodu šta i kako radi.

Tanja je učila srednju školu za farmaceutskog tehničara. Džeparac je zarađivala pomažući u radnji za izradu kapa i kravata. Tri godine je studirala voćarstvo na Poljoprivrednom fakultetu. Uživala je da radi i u ambijentu apoteka, a savladala je i posao u pekari i za pica majstora. Da će, možda, ipak, živeti od kišobrana, stavljala je u fajl „pod razno“.

– Majci je moj tata pomagao u radnji nakon njegovog radnog vremena u auto-industriji. Kad je preminuo 2001, postala sam mamina desna ruka u poslu. Najpre sam joj pomagala oko preuzimanja i izdavanja narudžbina, potom sam zašivala žice kišobrana, da bih polako preuzela i druge obaveze. Odmalena me je hleb zarađen u toj radnji hranio, a kako sam zavolela posao, s mužem sam nastavila da ga radim i posle udaje i rođenja ćerki Jasmine (25) i Milice (21).

Osamdesetih je naš posao cvetao

Tanja se seća da je od 70-ih do kraja 80-ih posao kišobrandžijama cvetao. Klijenti su imali dovoljno novca, a kvalitetnih kišobrana za popravku je bilo napretek. U to vreme su Beograđani najčešće imali kišobrane proizvedene u Ohridu, Varaždinu ili u Nemačkoj.

– U Srbiji se nikad nisu pravili kišobrani, a i kineski su tada bili kvalitetniji. Nosili su se kao deo aksesoara i uklapali su se sa bojom obuće, tašni i rukavica. U tim decenijama se manje radilo, a više zarađivalo. Majka bi, na primer, od presvlačenja novog platna za dva kišobrana mogla da plati mesečnu kiriju.

Konkurentske radnje bile su u Resavskoj i Zmaj Jovinoj ulici. Pune ruke posla je bilo za sve i sa kolegama su se odlično slagali.

– Nekad su se koristile čelične žice s jakim mehanizmom, zato su kišobrani bili teži nego danas. Razvoj tržišta je uticao na to da se postepeno smanji kvalitet delova za kišobrane i više nije rađeno po standardima JUS-a. Mama je najviše vremena trošila na nalaženje odgovarajućih delova za popravku, da od nekoliko delova kišobrana popravi jedan. I meni je sada najmukotrpnija ta potraga za delovima, a popravka mi posle dođe kao pesma.

Dnevno vratim tri modela u pogon

U 17 kvadratnih metara radnje na improvizovanom radnom stolu ima bezbroj špiceva koji povezuju žicu s platnom, drške na štapu, rozne, nitne, federe, pantljike, krone i vrhove kišobrana. Koncentriše se na popravku između dva prijema robe za popravku i izdavanja popravljene.

– Ponekad potraje satima i najjednostavnija zamena špiceva na žicama dok ne nađem adekvatne za taj model. Na brzaka i lako ovaj posao se ne šmira, jer je u organizmu kišobrana sve podmazano samo ako se obrati pažnja na svaki deo.

Kišobranu nema više života ako mu je više od četiri žice polomljeno. Dobar kišobran zavisi od kvalitetnih delova. Ali savršen model ne postoji, tvrdi Tanja, iako jedna japanska firma garantuje doživotni rok trajanja svojih modela.

– I kad proizvođači daju garanciju za kišobrane, prodavci retko pokažu mušterijama kako da ih pravilno otvore i zatvore i ne naglase im da paze jer nema kišobrana jačeg od vetra. Zato rado i obučim klijente kako da rukuju kišobranima da bi im duže trajali.

Kišobrani koje treba popraviti stižu mi iz čitave Srbije, ali i iz Crne Gore, Bosne, Hrvatske, dijaspore – kaže TanjaFoto: Vesna Lalić / RAS Srbija

Radi dvokratno svaki dan osim nedelje. Dnevno u proseku tefteriše zahteve za tri kišobrana koji treba da se vrate u pogon. Godišnje oživi opravkom nekoliko stotina kišobrana, plus ispravnim zamenjuje najlone.

– Mušterije mi ih najčešće donese na popravku u radnju, a neke mi pošalju i poštom iz svih delova Srbije, Crne Gore, Bosne, Hrvatske, dijaspore. Dođu i stranci kojima se pokvari kišobran, žele da pazare neki iz mog asortimana polovnih kišobrana ili radoznalo samo svrate u radnju jer ih privuče enterijer. Moja radnja pročula se preporukom, dosad nisam koristila drugi vid reklame, a društvene mreže ne koristim.

Koliko je različitih modela kišobrana, toliko je i raznih ćudi, očekivanja i želja. Sa svima uspe da se dogovori i napravi dobar posao.

– Najsrećnija sam bila kad sam bračnom paru u trećem dobu skrojila suncobran za dvoje od platna koje su brižljivo zajednički birali. Otkrili su mi da oduvek sve dele.

Naša manufaktura ima naslednice

Poslednje dve-tri godine probudila se želja ljudi da nose kišobrane starog kova koje nađu zaboravljene u plakarima i podrumima. A oni unikatni, kao umetnička dela, dekorisani su nitima od zlata, svile, koralima, ogledalcima… Tanji je prošao kroz ruke jedan ženski model sa cirkonima koji je čuvala kao oko u glavi dok ga je popravljala.

Sezona je u jeku od prvih prolećnih kiša do poslednjih snegova, a i u toplije doba godine ne manjka mušterija. Na odmoru je za Božić, Uskrs, krsnu slavu i letovanje. Tanjine ćerke, studentkinje menadžmenta, uz roditelje su naučile tajne tog zanata i vole ga, pa za njih nema egzistencijalne zime.

– Ne brinem se za našu manufakturu jer je jedina ove vrste preživela na Dorćolu, možda i u zemlji. Ipak, u junu nam ističe zakup ovog lokala jer mu vlasnik menja namenu. U potrazi smo za iznajmljivanjem novog prostora. Idealno bi bilo da nađemo oko 20 kvadrata u užem centru grada i nastavimo šestu deceniju tradicije naše male manufakture.