„to-nije-bio-vrisak,-vec-urlik“:-mami-koju-su-isterali-sa-igralista-svi-dugujemo-jedno-veliko-izvini

Svaka mama će se pronaći u tekstu koji je objavljen na sajtu Lolamagazin.com jer je na dečjem igralištu makar jednom doživela sličnu neprijatnost. Prenosimo ga u celosti.

Igrališta: mikorkosmosi za osuđivanje i ogovaranje. Malo ti dete nađe staklo, malo padne sa polomljene klackalice, malo te druge mame gledaju popreko. Gle dete ti musavo, gle ne zna da siđe samo niz tobogan, ju kako ga puštate da se tuda samo penje?! Posle svakog odlaska kažem, neću više tamo da idem! Od sada idemo u šumu. Tamo sam sjajna mama. Ali deca vole društvo, vole vrisku, vole one spravice. Pa idemo ponovo.

Zarad njihovog smeha, oslepim i ogluvim za sve ostalo. Za baku što se mršti na dvogodišnjaka koji se upiškio: toga u moje vreme nije bilo, za mamu što s visine gleda drugu mamu, za sva ona glupa i nepotrebna pitanja: a šta će ti cucla, ona još nosi pelene, što mu ne stavite kapicu neku, vidite kako je jako sunce?!

Posle nekog vremena jednostavno oguglaš na to šta ljudi pričaju. Tako i ja. Gledam svoja posla i svoju decu.

Ipak, uvek se desi ono NEŠTO što me pomeri.

Ovog puta je to bio vrisak. Ne, ne samo vrisak. Vrisak, plač i pogrbljena leđa. Al’ da krenem ispočetka.

To nije bio vrisak, već urlikFoto: Profimedia

Dakle, prvo vrisak.

Bio je radni dan, ali igralište, začudo, prepuno dece. Mi smo slučajno naišli, sve spravice su bile zauzete osim klackalice, pa smo moje dvoje malenih i ja otišli tamo. Klac, klac, klac… PAZI!

Pogrešila sam malopre kad sam rekla vrisak. To nije bio vrisak, već urlik, a u njemu, pored ta četiri glasa P A Z I, čula sam strah, paniku, bes i osudu. Kako? Pa ovako.

Mama ljulja svoje dete na ljuljašci. Drugo (tuđe) dete stvara se niotkuda i odjednom, pa u trenutku kad ja okrećem glavu prema njima i tom urliku, vidim ovu sliku: ljuljaška se zaustavlja sa devojčicom na njoj, a njena mama, ova što je vrisnula, pridiže udarenog dečaka i predaje ga njegovoj majci u ruke. Mama uplakanog dečaka je bez daha, iako smo daleko čujem njeno disanje i „šššššš“. Ruka joj prelazi preko malenih leđa i glavice i samo na trenutak, kad joj uhvatim pogled, vidim da je izbezumljena.

Dete plače. Celo igralište je stalo na trenutak. A onda vidim ruku koja je zaustavila ljuljašku na ruci uplašene mame. Onda čujem drhtav glas žene koja je pre nekoliko sekundi vrisnula. U njemu je isti onaj strah, isti bes i osuda.

– Izvini, da te pitam? ŠTA si ti ovom detetu?

Leđa izgubljene mame su se na trenutak ispravila kao strela, rukama je jače stisla uplakanog dečaka i onda ju je pogledala i rekla:

– Majka! Ja sam mu majka!

Sve je stalo u tih nekoliko reči. I psovke i strah i bes i šta te briga šta sam mu ja i ko si ti da me osuđuješ. Sve je tu stalo. Osećaj da je promašena, da ne radi ništa kako treba, da je u pravu i onaj kod kuće što je svakog dana podseća da je nesposobna. Rukom je pozvala starijeg sina i kratko rekla:

– Idemo.

– Ja ne znam šta je ovoj ženi! – obratila mi se mama koja vrišti. – Ovo je drugi put da joj dete pada na glavu! Ne znam gde gleda.

I onda se desilo. Mama u koju su sve oči na igralištu bile uprte je pogla glavu. Leđa su joj se iskrivila, a ruke još jače stegle oko majušnog i uplakanog dečjeg tela što treslo. Krenula je ka izlazu. Patike su joj propadale u onoj šljaci kao da je živo blato i mislila sam da će tih 20 metara igrališta prolaziti večno. Pogledi, gurkanja, sašaptavanja i glasna komentarisanja. Sve to ju je ispratilo.

– Malopre joj pade dete sa one ljuljaške, sad opet! – okrenula sam glavu od mame koja komentariše. Ne gledam je više, ali je čujem kako ide od mame do mame i ponavlja svoju priču: prestravila sam se, ženo, je l’ si videla, jao, cela se tresem, pa nisu deca za svakog, ne znam gde gleda, znala sam da će ponovo pasti. Ali kad sam znala!

Da, njeno dete je palo. Da, ona to nije sprečila.Foto: Profimedia

Oči su mi pratile ona pogrbljena leđa, ruke oko dečjeg tela i mislila sam samo na to koliko mame mogu biti zlobne prema drugim mamama, i to pred decom. Nije li to čudno, većina dece prvi put bude u nečemu što liči na kolektiv baš na igralištu, to je mnogima prva prilika da vidi svoje majke ili očeve kako se ponašaju prema drugim „velikim i odraslim“ ljudima. A vide, pa… Retko vide lepu sliku sveta. Vide samo svet. Ono što jesmo. Skloni tome da osuđujemo, da nam je uvek onaj drugi gori, grđi, a da smo samo mi pravi. Kad neko pogreši, ne okrećemo se da pomognemo, mi okrećemo leđa i glavu.

Da, njeno dete je palo. Da, ona to nije sprečila. (Može li se to uvek?) Je li gledala negde drugde? U starije dete? U svoje patike? Šta je radila, tamo na toj klupi i zašto nije stajala uz svoje dvogodišnje dete?

Ne znam.

Hoće li joj, šta god da joj se u životu dešava, pomoći što su je kao gubavu ispratili pogledi s igrališta?

Hoće li učiniti da se IKAKO oseća bolje to pitanje: Šta si ti ovom detetu?

Neće.

Evo šta znam. Deca često padaju i lako ustaju. Mame retko padnu, a pridižu se teško. Treba znati ruku dati.

I zato izvini, što nisam nešto rekla, što te nisam podržala. Što nisam reagovala kad sam shvatila da tvoje dete plače više iz straha što mu je neka druga teta vrisnula pored glave nego što je palo. Izvini, često nismo dovoljno ljudi ni u oči jedni druge da pogledamo.

Ne brini, nisi ti ništa manje majka što je tvoje dete palo. Nije ni ona ništa više majka što te je osudila.

Proći će.

Deca rastu. A u deci rastu ljudi. Nauči ih da ne budu oni što osuđuju. I da, napred samo!

Svet je ionako glupo igralište za decu.

(lolamagazin.com)

Lolamagazin/Srbijanka Stanković