Počeću ovaj tekst pesmom koju je Gičin Funakoši napisao o Karateu i koja stoji na njegovom nadgrobnom spomeniku. Možda je ne zapišem baš tačno jer je u ovom trenutku dok pišem nemam a na netu je ne uspevam naći, pa pišem po sećanju, ali je suština tu:
„Na ostrvu u moru na Jugu
znaju izdaleka donešenu žestoku veštinu borenja.
Žalim što ovog znanja nestaje
i što neće biti nikog da ga budućima prenese.
Ko bi se prihvatio veličanstvenog zadatka obnove i preporoda Karatea?
To moram učiniti ja!
Ko će ako ne ja?
Plavom nebu sam se zakleo!“
U minulim vremenima u kojima je samo Okinava imala Karate, Karate nije imao svoje, danas tako poznato ime, ali je imao sledbenike koji su ga živeli i kao životnu mudrost prenosili malobrojnim učenicima. To znanje se negovalo i prenosilo uglavnom u okviru porodice ili bliskim rođacima. Ponekada čak i nekome ko nije u krvnom srodstvu ali je blizak porodici majstora ili pak ima dobre preporuke. Pošto su u to vreme eksperti veštine uglavnom bili i travari, poznavaoci tradicionalne medicine i bili su ugledni i mudri ljudi, dešavalo se da otac dovede svoje bolešljivo dete da izvesno vreme živi kod majstora, kako bi ga ovaj lečio i podučavao te uticao na njega da razvije zdrave navike i stekne znanja koja će mu razviti i očuvati dobro zdravlje i snagu. Neretko se događalo da takva deca uz majstora počinju da usvajaju njegovu životnu filozofiju, a kao deo toga i da uče veštinu koju majstor praktikuje.
Danas je već postala izlizana od upotrebe fraza da Karate nije samo sport već životna filozofija ili način života. Koriste je mnogi često ne razumejući šta to zapravo znači ili razumejući površno i mogu da kažem pogrešno. U pomenutim starim vremenima veština koja će kasnije poneti ime Karate bila je jednostavno sastavni deo života pomenutih majstora. Način na koji su oni prenosili znanje učenicima nije ni najmanje ličio na danas poznate metode. Pokušaću u nastavku da dam primer kako je to otprilike izgledalo.
Već sam pomenuo da se veština najčešće prenosila u krugu porodice. Dakle, dete je od malih nogu imalo prilike da posmatra svog oca, strica, ujaka, dedu koji se bavio veštinom i da to što ovaj radi prihvati kao nešto normalno. Dete bi sa majstorom ponekad odlazilo u planine da bere lekovite trave i majstor bi mu pokazivao kako se koja koristi, kod kojih problema, kako se priprema i td. Ponekad bi majstor vežbao u prisustvu svog malog štićenika i ovaj je to posmatrao, možda čak i nevešto oponašao. Ponekad bi mu majstor i pokazao neki pokret, neku vežbu, nešto što bi mališan ponavljao. To bi mu bilo zabavno, možda deo igre. U svakom slučaju veština mu nije bila strana i čudna, već bliska, nešto što ga je pratilo u odrastanju i bila je deo njegove svakodnevnice.
Kada bi majstor odlučio da počne da prenosi veštinu, učenik bi se već nalazio na poznatom terenu. U to vreme veština se nije trenirala kao sport. Vežbalo se u prirodnom okruženju, na terenu koji je često bio neravan ili nestabilan: rupe, trava, korenje, kamen, šiblje, pesak i slično. Vežbalo se često i noću pod sjajem mesečine i zvezda.
Karate se tada prenosio u obliku kata i česte su priče učitelja koji se sećaju da su počinjali da uče veštinu tako što bi ih učitelj naučio jednu katu koju bi posle mesecima pa i godinama vežbali. Dugo je vremena trebalo da majstor odluči da prenese i neku sledeću katu. U to vreme majstorstvo se svodilo na poznavanje par kata kroz koje se veština istraživala i usavršavala. Ajde da malo opišemo kako je to učenje moglo izgledati i šta to u stvari znači.
Učitelj pokazuje učeniku deo kate ili celu katu a ovaj gleda i pokušava da zapamti pokrete. Pri tome ti mu pokreti nisu nepoznati jer već je imao bezbroj puta prilike da gleda kako učitelj vežba. Dakle gleda učitelja a onda pokušava da ponovi deo kate i da zapamti redosled pokreta. Učitelj je strpljiv i pomaže učeniku da nauči pokrete onako kao koreografiju. Učitelj posmatra bez reči i onda započinje nešto što danas zovemo „učenje telom“…
Učenik izvodi prvi pokret kate i učitelj vidi da mu je položaj tela nepravilan. Koleno prednje noge je upalo prema unutra a stav nema dovoljnu širinu. Učitelj pritisne rukom ili nagazi zglob kolena sa spoljne strane ka unutra i nadole i noga se prosto savije totalno rasturajući ravnotežu učenika koji pada. Sada zna da koleno mora biti više spolja i pokušava tako da radi. Posle nekoliko ponavljanja učenik ide u drugu krajnost. Sada mu je koleno previše ka vani a i stav je preširok. Zato učitelj sada vrši pritisak na koleno sa unutrašnje strane prema spolja ili jednostavno šutne skočne zglob prednje učenikove noge, što ovoga ponovo izbija iz ravnoteže. Svaka sledeća greška bude oštrije kažnjena od strane učitelja i bude bolnija tj. razumljivija. Nakon toga položaj nogu je ispravljen ali je težište loše. U želji da udarac napred bude što jači učenik je težište postavio previše napred, tako da je učitelju dovoljno da uhvati i malo povuče učenikovu ruku i već ga je izveo iz ravnoteže. Sledeći pokret izvodi se iz zadnjeg stava, međutim sada je težište nedovoljno na zadnjoj nozi i učenik dobija udarac u grudi koji ga ne bi stigao da je bio dovoljno nazad. Takođe učitelj je u sledećem trenutku u sigurnoj zoni jer učenik nije uspeo dovoljno brzo da izvede udarac prednjom nogom pošto je težište bilo na toj nozi. Ponavljaju taj segment sve dok učenik ne oseti kako treba da postavi težište. Kada je konačno uspeo, učiteljev udarac završava u prazno a prednja noga učenika stiže da dodirne učiteljevo telo. Tako je bez ijedne reči naučio kako da se dobro pozicionira, i kako da podesi širinu i dužinu stava i oseti dobro težište. Dobio je nekoliko udaraca, predugačak stav je kažnjen izbijanjem prednje noge prema napred tako da je učenik završio na tlu ili brzim udarcem od koga nije mogao da pobegne jer dužina stava mu nije dozvolila da se brzo povuče nazad ili u stranu van domašaja udarca. Širok i uzak stav su takođe kažnjeni izvođenjem iz ravnoteže i tako malo po malo učenik je svojim telom naučio kako treba da zauzme dobru poziciju i čemu služi prednji, srednji i zadnji stav. Učenik vežba da primi udarac ili kako se to danas moderno ali nepravilno kaže, da blokira. Tehnika kojom treba da primi i skrene udarac koji mu dolazi u telo treba da se izvede tako da pređe centralnu liniju, međutim učenik je završava pre centralne linije. Skraćena putanja ima za posledicu snažan udarac u pleksus koji ga ostavlja bez daha. Sledeći put učenik odlično zna šta je centralna linija i gde u odnosu na nju tehnika treba da završi… Uvežbava tehniku kojom će primiti i skrenuti ili što bi danas rekli blokirati udarac koji dolazi u glavu. Učenik izbacuje ruku uvis kako se to radi u kati, ali njegova podlaktica umesto da ide ukoso prema gore, postavljena je pravo, maltene paralelno sa tlom. Da li je ovo ispravno? Odgovor dobija od štapa koji umesto da sklizne niz kosinu podlaktice završava preko prave ruke tačno po glavi učenika uz šupalj, zvonki zvuk. Učenik se češka i sledeći put njegova je podlaktica iskošena tako da štap bude uspešno preusmeren i opasnost otklonjena. Učenik sada vežba udarac čelom pesnice napred, međutim ručni zglob je savijen prema napred. Učitelj hvata njegov udarac odozgo i već savijen zglob savija još više nanoseći učeniku bol i izbacujući ga iz ravnoteže. Šalje ga do makivare koja je pobodena u tlo da provežba udarac. Ovde učenik shvata kako treba podesiti zglob da se ne iskrivi prilikom zadatog udarca. Ponavljajući udarac za udarcem tehnika mu postaje sve bolja i čistija. Učenikov udarac je znatno bolji ali nije dovoljno snažan jer mu je težište visoko i udara iz ramena. Učitelj lupka učenika po ramenima i trapezoidnim mišićima a zatim prilazi otpozadi i hvatajući učenikove kukove gura ih na dole sabijajući ga prema tlu. Zatim mu demonstrira udarac pokazujući kako da snagu izvuče iz celog tela ili bolje rečeno iz stopala i stomaka. Kako da spusti težište i iskoristi podlogu za ukorenjivanje i kao oslonac iz koga će potiskivanjem usmeriti silu u udarac ili za skretanje dolazećeg udarca. To je već napredna faza učenja korišćenja gamakua (hare, tandena) i ukorenjavanja. Tako malo po malo učenik koriguje pozicioniranje, kretanje i tehnike u kati koju vežba. Koreografija postaje sve bolja i sličnija učiteljevoj. Sledeća faza je objašnjavanje ritma, disanja i značenja elemenata kate. Ovo se takođe podučava na način sličan opisanom, bez reči, praktičnim ukazivanjem na efikasnost i neefikasnost izvedenog.
Dok učenik sam vežba bezbroj puta ponavljajući katu, bolovi u modricama i čvorugama ga podsećaju na greške i on ih otklanja. Telo je naučilo kako se šta izvodi i tu više nema greške. Kada učitelj smatra da je to dobro, počinje da predaje praktičnu primenu kate, izvodeći tehnike napada od kojih se učenik štiti izvodeći katu.
Već sam napomenuo da je Karate bio deo života ovih ljudi. Ostali delovi koji su sačinjavali celinu pored Karatea bila su specifična terapeutska i medicinska znanja, fitoterapija, masažne tehnike, manipulacije na zglobovima u cilju lečenja, nameštanja kod uganuća, istegnuća i sličnih povreda. Pošto je preventiva najvažniji deo dobrog zdravlja, učitelji su poznavali razne tehnike kojima su jačali organizam. Ne samo mišiće, zglobove, tetive i ligamente, već i unutrašnje organe: pluća, jetru, slezinu, creva, krvotok i td. Ove tehnike podrazumevale su pokrete, vizuelizaciju, posebne metode disanja, kontrolu mišićnih kontrakcija i dekontrakcija i sl. Sve ovo povezivali su u koreografske celine. Ove koreografije bile su takođe kate koje nisu predstavljale borilačku strategiju već sistem terapeutskih vežbi. Tako imamo kate disanja, kate snage, kombinovane kate a vrlo često su i borbene kate sadržale elemente terapeutskih tehnika. Pri tome esencija svih kata bila je vizuelizacija i disanje…
Ove suptilne dimenzije kata nije moguće dostići tek tako, preko noći. Potrebno je mnogo vremena, vežbanja, osvešćivanja, sazrevanja naučenog i pomeranja granica da bi se došlo do ovih viših dimenzija veštine. Fizička snaga, tehnika i borbena primena predstavljaju prvu fazu od koje se počinje da bi se vremenom ulazilo u sve suptilnija znanja koja se opet nisu mogla preneti rečima već kroz iskustvo, dugogodišnje vežbanje sa dubokim razumevanjem onoga što se radi.
Kada se veština izučava na ovakav način, bez žurbe i težnji za nekim brzim rezultatima, već se prihvati kao Put (Do), sledbenik Puta uspostavlja duboki kontakt sa svojim unutrašnjim bićem. Usvajajući mudrosti plemenite veštine bez verbalnih objašnjenja, bez pisanja, učenja teorije, učenik počinje da intuitivno dolazi do spoznaja i ideja.
Vežbajući u prirodi, danju po vrelini, noću pod mesečinom i zvezdama, u šumi, na obali mora i uopšte u prirodnom okruženju, vremenom se uspostavlja jaka veza između čoveka i prirode, čoveka i njegovog spoljašnjeg sveta, čoveka i njegovog unutrašnjeg sveta. Intuitivno biće nastavlja da raste i bude sve prisutnije u njegovom životu. Preko tog intuitivnog bića on uspostavlja vezu sa kolektivnom svešću u kojoj su sačuvana sva znanja sticana tokom razvoja čovečanstva i spoznaje ono što su pre njega spoznali učitelji koji su stvarali veštinu kojom se bavi.
Tako mudrost veštine i mudrost sledbenika veštine postaju jedno uronjeni u spoznaji o jedinstvu svega postojećeg. Kroz ove spoznaje učenik postaje majstor, mudrac i učitelj koji će kada dođe vreme povesti Putem veštine nekog sledećeg učenika željnog znanja drevne mudrosti.
Ovo je Put učenja Karatea kojim se hodilo nekada u minulim vremenima kada Karate nije imao ime koje sada nosi ali je imao sledbenike koji su ga nosili u srcu.
- nastaviće se...
Dušan Vlahović, privremeni gastarbajter
