zbog-mirjanine-price-mnoge-ce-biti-sramota:-imam-44,-propao-brak,-sinovi-traze-paznju,-nemam-para-i-onda-na-kraju-jos-uradim-ovo

Kako su postajali stariji, sinovima sam govorila da slede svoje srce i svoja interesovanja. A onda se iz vedra neba pojavila misao – njima pričaš, a šta je s tobom?

Počela sam da studiram psihologiju na Beogradskom univerzitetu sa 44 godine i sada u pedesetoj ih završavam. Ostalo mi je još sedam ispita.

Pre svega toga, diplomirala sam poslovnu informatiku i godinama sam radila u porodičnoj firmi. Još je na prvim studijama profesor sociologije primetio moje angažovanje na predavanjima i zanimanje za humanističke nauke. Mislio je da nisam na pravom mestu i ubeđivao me je da odem do novosadskog Filozofskog fakulteta i bar vidim šta sve postoji. Otišla jesam, ali tada nisam imala hrabrosti za promenu. Kasnije sam na to i zaboravila. Udala sam se, rodila decu, radila i bila sam sasvim zadovoljna životom. Deca su rasla, pošla u školu, a ja sam htela da učestvujem u njihovom odrastanju što je moguće više, od igre do učenja. Toliko da me je jednom učiteljica pitala jesam li koleginica. Kako su postajali stariji, pričala sam im da slede svoje srce i interesovanja. A onda mi se iz vedra neba pojavila misao – njima pričaš, a šta je s tobom? Kakvu poruku šalješ sopstvenoj deci time što se bojiš da živiš ono što želiš? Nakon toga je sve nekako išlo svojim tokom. Na internetu sam pronašla podatke o svom fakultetu, upisala se i krenula. Moji su sinovi tada imali 11 i 16 godina.

Mirjana sa starijim sinom u vreme kad je počela studije psihologijeFoto: Privatna arhiva

Početak studiranja – prvi izazovi

Prvih dana na studijama bila sam puna pomešanih osećanja. Sećam se kada sam kupila prvi udžbenik, „Kognitivnu psihologiju“ osećala sam krivicu što trošim novac i vreme na nešto što nije vezano za decu i porodicu. Ali negde u pozadini svega toga bila je misao da na to imam pravo i da sam se već upisala.

Išla sam na sva predavanja i vežbe. Počela sam da čitam, ali kako sam bila iz sasvim druge struke, većina pojmova mi je bila nepoznata. Tražila sam nepoznate reči, a mozak mi se uvrtao i škripao, kao da me moli da mu to ne radim. Moj, već neko vreme, klimavi brak početkom oktobra se potpuno raspao. Predavanja su me održavala budnom i živom. Počela sam da učestvujem u studentskom životu. Domaći zadaci, seminarski radovi, aktivnost na času, sve mi je to donosilo radost. Jedini poznat predmet bila mi je statistika i ona mi je dala samopouzdanje da ću ipak uspeti. Videla sam kako profesor iz kognitivne psihologije i percepcije izuzetno posvećeno i profesionalno drži predavanja i zaključila da kad on može da bude tako odgovoran, mogu i ja. I tako redom.

Deca su te prve godine više bila kod bake na ručkovima nego kod kuće. Bivši muž je omogućio da imaju sve što im je potrebno. Za njih je najveća promena bila to što više nisam non-stop dostupna i što su sami mislili na svoje obaveze. Sada mi se čini da je to bilo dobro jer su postali samostalniji. Mnogo sam manje radila i za svoje potrebe skoro da nisam imala novca. Ali sam imala cilj. Na početku meseca vrlo sam strogo planirala troškove i toga se držala. Veći deo knjiga sam kopirala, a kad bih kupila neki original držala bih se podalje od izloga drugih prodavnica.

Ne brini, mama, položićeš

Vremenom sam otkrila da sam zapravo dobra u studiranju, da umem da razmišljam i da su mi od velike pomoći sposobnost planiranja i jasan cilj. Okolina je u početku bila suzdržana, ali sam posle nekoliko uspešno položenih ispita počela da dobijam pravu podršku (najviše od tate). I dečacima je bilo drago. Shvatila sam da im dajem dobar primer. Počeli su da zapitkuju kako je na fakultetu, kako mi ide. Jedne večeri kad sam uzdahnula zabrinuta zbog nekog ispita, mlađi sin me je pitao šta mi je. „Ispiti, sine!“ kazala sam, a on je saosećajno odgovorio: “Ne brini, mama, položićeš.“

Nisam brinula zbog svojih godina. Bilo je među studentima i starijih od mene, a ni profesori ni kolege nas ni na koji način nisu diskriminisali. Družili smo se i radili svi zajedno. Bilo je mnogo grupnih projekata. Vremena za učenje sam najviše imala leti. Radove sam pisala noću, što mi i inače odgovara. Posle početnih teškoća, nije bilo problema da se koncentrišem, razumem gradivo i naučim šta treba. Trudila sam se da sve nedoumice razjasnim na predavanjima ili odmah posle njih.

Mirjana danas sa jednim od svojih učenikaFoto: Privatna arhiva

Kraj studiranja – strah, zamor i pronalaženje puta

Kriza je došla na kraju. Uplašila sam se završetka studija jer sam konačno shvatila koliko je to ozbiljan korak. Promena struke na polovini životnog veka – hej! Ko to još radi?

I šta sada? Bila sam se umorila. Zbog učenja sam se čak i sa kumom retko viđala i bila sam željna svega. Postepeno sam prestajala da radim u svojoj firmi i na trećoj godini studija sasvim slučajno krenula sam na praksu iz psihologije obrazovanja – pomoć deci u učenju za vreme časova. Tu sam upoznala čitav novi svet. Osećala sam se sigurnom jer sam bila pod supervizijom svojih profesora. Nastavnici u školi, psiholog i pedagog, svi su bili voljni da mi pomognu. Malo pomalo, počela sam i izvan fakulteta da se bavim problemima učenja. Paralelno s tim sam išla na obuku za psihoterapeuta (konstruktivizam) i hipnoerapeuta, što se zgodno kombinovalo.

Ipak, prestajala sam da učim za ispite. U međuvremenu sam ušla i u menopauzu. Pauzirala sam godinu dana u polaganju ispita i – koliko god da sam želela i u tome uživala – trebalo mi je mnogo snage i rada da se u tom pogledu ponovo pokrenem. Znala sam da neću odustati, samo nisam znala šta da radim. Morala sam nekako da pomognem sebi jer sam postajala očajna. Otišla sam na more zahvaljujući bivšem mužu i njegovoj brizi za decu. Drugarica mi je pomogla da se vratim učenju tako što me je preslišavala za prvi ispit posle pauze. Teško sam pamtila, koncentracija mi je bila nikakva i trebalo mi je sto godina da nešto naučim. Bojala sam se da ću razočarati sve oko sebe, a najviše decu. Posle mnogo dobrih ocena i pohvala, jedva sam dobila šesticu. Ali sam uspela. Vratila sam se!

Sada polako studije privodim kraju. Nastavila sam da radim s decom kao terapeutkinja za probleme s učenjem. Prethodnu firmu sam zatvorila. Zarađujem dovoljno za početnika, razrađujem nove ideje. Nastaviću da učim.

Moji dečaci su već veliki, krenuo je svaki svojim putem. Zadovoljna sam onim što sam postigla. Sinovima sam prenela uverenje da je svoj život moguće ispuniti smislom. Imala sam sreće, hrabrosti, podršku okoline, divne profesore i upornost. Nadam se da će moja priča pomoći nekom drugom da pronađe svoj put. Nije uvek lako, ali vredi, ne samo zbog nas samih nego i budućih generacija. Ako mogu ja, možeš i ti!

***

Serijal „Kad mama studira“ pokrenuo je i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Cilj ovog serijala je dvostruk. S jedne strane, želja nam je da skrenemo pažnju na glavne izazove sa kojima se majke-studentkinje susreću i otvorimo razgovor o tome kako se majkama može pomoći da nastave i završe školovanje. S druge se nadamo da će ove priče podstaći žene da ne odustanu od želje da uče i steknu diplomu — iako su se našle u ulozi majke. Serijal medijski podržava portal Žena.

Mirjana Ilić, serijal uređuje Blaga Lazić