zorica-perovic-prentic:-vekujem-pesmom

Zorica Perović Prentić je pesnikinja, putopisac i svetski putnik. Odrasla je u Prokuplju, ali su je studije turizmologije vodile po svetu da istražuje druge kulture, a najviše sebe. Poslednjih godina živi i aktivno stvara u Prokuplju. Objavila je zbirke pesama „Sećanje na nas“ (zajednička zbirka poezije, sećanje na preminulog supruga Danila, 2015), „Ti si jedini svedok ove pesme“ (2016), „Nepotrošeni snovi o ljubavi i drugim opsenama“ (2017), „Kako sam došla do sebe“ (2017), „Stvarnosti“ (2017) i zbirku putopisnih priča „Nove karte za stara putovanja“ (2018).
U susret promociji zbirke pesama „Stvarnosti“ 19. juna, razgovarali smo sa Zoricom o putevima kojim dolazi do sebe, o pesničkim i duševnim stazama koje šeta, kao i o nekim planovima za dalje stvaranje.
Kako si odličila da svoje stvarnosti predstaviš kroz stih?
Poezija je esencija pisane reči, najbliža istini, životu, suštini. Razmišljanja i traganja po sebi govorim stihom jer moje stvarnosti se dobro osećaju u njemu, i kad me raduju, bole, izjedaju… Jer, poezija se ne objašnjava, ne zamuckuje, ne prepričava svojim rečima. Razume se, dopada ili ne. Pesma mi je bliska, spontano i slobodno je završavam smehom, plačom i pobunom. Najbliža mi je kad poništavamo zatišje i postavljamo pitanje.
Stvarnosti, mojih i tuđih, nikad običnih, nagledala sam se ne pristajući na šablone. Mnogo ih je. Mnogo je mene u stihovima i njih u meni. To što ćutim i pred sobom a iščupam i pesmi dam jedna je od njih. Кako će, da li će, ko i kako čuti i osetiti – njegova je stvarnost.
Ne kažem slučajno da pesmu iz sebe iščupam. Svoje stvarnoti iznesem na videlo, razgolitim ih. Je li to hrabrost ili egzibicionizam? Moranje je, da me pesma ne bi razdrla i pokidala. I nisam sigurna ko je koga ispevao, ja stih ili on mene. Tanka je linija među nama, tanka između života i smrti, nade i beznađa, tanka između talenta i „ludila“, sna i jave.
Stvarnosti u kojima trajem i one iz koje stih, pesma iskorači su dva pola iste magije. Ko uspe da ih razdvoji lakše živi, mirnije. Ja ne umem, jer život je magija, ljubav je magija i stih je magija. Magija ili opsena?
Pišući, ja zgulim kožu sa sebe, ogolim se do – do moje gole istine. A, treba živeti ogoljen, bez lažnih oklopa, bez povinovanja tuđim predrasudama i klišeima.
Da sačuvam svoju različitot i izađem iz univerzalnog kalupa, iz konfekcijske ‘haljine krojene bez veze’ koja me steže, ja uranjam u drugačije, u pesmu. Кad se jedna završi, hrlim novoj, komotnijoj za druženje sa kim i gde hoću,  ili da čuvam tišinu.
Ništa se ne dešava slučajno. Sve ima svoj razlog nastajanja i nestajanja. Ako ni zbog čega drugog, onda da bi se napisala pesma, najviše kad zaboli.

Svakome ko čita tvoju poeziju i prati tvoj rad deluje da stvaraš kao da te goni neka nezaustavljiva struja. Koliko istine ima u tome? Šta pokreće pesmu u tebi? Šta je zaustavlja?
Sve je pokreće i ništa je ne može zaustaviti, osim kraja, šta god to značilo. Sve svoje smrti znam. Nijedna me ne može iznenaditi više. Teško je breme na mojim leđima a lako ga nosim, sa osmehom, kao dete kad nešto radi iz inata. Pomaže mi reč, spasava od doba i nedoba, vremena i nevremena, od neba i ljudi, zla i licemerje, od laži i pakosti.
Kuda god krenem pronađe me reč, lepa i dobronamerna ili ne, umišljena i puna taštine i dodirne me. Bljesne, kao istina, otkrije jednu od stvarnosti.
U početku beše reč i… na kraju osta reč. Život je samo jedna od promena na licu, ostalo snegovi zaveju, vetar rasprši. Reč ostane u pamćenju, mom i tvom, useli se na našu  adresu do nove stvarnosti – moje, tvoje, njene…
Moji stihovi paraju prostor oko mene, oko svih nas. Iz mojih daljina i dubina naviru nove pesme, nove stvarnosti. Zato ne znam sa koje strane stvarnosti posmatram smrt ili život ili mi se oni smeju i vrebaju, čekaju…
Život je najkrhkija božja tvorevina. Кoliko god se moj i tvoj mikrokosmos razlikuju ili ne, svakoj će ceo stati u jednu suzu samo. Pre nego se pusti ili nam se iskrade odbolujemo nju, sebe, svoje sreće i nesreće. Suza je istina, teško i retko izgovorena, prava. Nije važno za kim ili za čim je potekla. Ceo se svemir sa njom tada prospe, a ostane u nama veći i bogatiji. Rasipa li se tako ili množi?
Navikla sam da hodam sa teretom, život me naučio.

Došla si do sebe, ne trošeći snove i gazeći hrabro kroz sve svoje stvarnosti – negde u međuvremenu, spremila si nove karte za stara putovanja. Da li je bilo lakše dolaziti do sebe kroz stih ili putopisnu prozu? Mogu li se stara putovanja preći ponovo ukoliko se kupe nove karte?
Došla sam do sebe gladne i neumorne, nepoznate svojim tajnama i suzama. Gazeći kroz  svoje  stvarnosti gutala sam glad i suze, sve koje spoznam. Moja autobiografija je pisana početkom umiranja, oživljavanja, ispisivanja iz knjiga živih i mrtvih, obnaživana u vreme pomračenja života.
Još sam neispričana do kraja, teška za prepričavanje i odgovaranje od mojih nauma. Ne dam tački da mi se prikrade nezavršenim stranicama. Neću, posle, umeti da ih lažem neispisane, istrgnuće se same.
Vekujem pesmom. Ne dam životu da zaobiđe moje ljubavi. Srljam mu liticama metafizički čedno, trajanjem želje život dužim. Živim samo kad volim. Ritmom ironije, istinom, sa omčom oko vrata smišljam buduće puteve. Živim u vreme poganih reči, tragam ambisom gluvih godina. Još uvek učim kako sebe da preživim.
Snove ne smem potrošiti. Moram još da putujem. Davno obiđeni gradovi promenili su lica, postali su mravinjaci, tamnice, klopke, kante za smeće, gubilišta, groblja sopstvenog samoubistva. Zato sam nabavila nove karte…
Može se na stara putovanja kad se kupi nova karta – dobar razlog da ih se setim i ponovo putujem pišući. O davnim, skorijim ili onim kojih se sećam, sa suzama, sa osmehom, nikad obično.
Sve kad prođe, kad se vratiš sa mnogih putovanja, ostanu sećanja. Da se ponovo žive počeci, prohodavanje u život, kroz život. Što je više sećanja, znam, ispunjenije sam živela, bilo me je na raznim mestima. Puštala sam se u ruke životu, da me nosi. On najbolje zna. I gde, kada i zašto me nekada, nekuda odvodio. Zna i gde sam se podmlađivala za dalje, kroz surovu prolaznost.
Na starim putovanjima, beležeći ih, sabirala sam uspomene. Pomagale su, dok sam ih oživljavala, da se prisetim upoznavanja sa sobom, putujući. U njima sam živela neke druge živote, nikad obične. Ili je to bio život neumornog i gladnog putnika, radoznalog i hrabrog tragača za sobom.
Moja proza, kako je rekao recenzent svega što sam objavila, Ljubiša Krasić, puna je poezije. Pišući priče o prošlim putovanjima ostala sam u pesmi. Bolelo je. Više me bolela priča, vidnije me vraćala putevima i ljudima koji su mi pomagali ili odmagali da do sebe dolazim.

Da li pesma bira doba dana kada će da nastane?
Ne. Ona, samo, bira dovoljno hradbog da je napiše. Dolazi mi svojevoljno, kad se njoj hoće, bez najave. Ona se ne obazire na doba dana ili noći. Zna da me probudi, nekad da me sapliće dok hodam ulicom. I da boli, kad se oglasi nečija sujeta, licemerje, kad ljudi lažu.
Ja pišem dok po kući radim obične stvari, dok šetam ili putujem, razgovaram sa ljudima u prolazu, u snu, na javi, olovkom, po tastaturi računara, u mislima.
Reč je svemoćna. Može da peva, plače, laje, vrišti. I da miluje. I kožu da guli, ujede do kosti, gazi ali i da sanja, maštom putuje – da bi se preživelo.
Pun ranac utisaka, sećanja i osećanja, moju jedinu pokretnu imovinu, nosim sa sobom, kud god krenem. Breme je teško i pitam se često mogu li pleća podneti… Naučila sam – povremeno (čitaj često) olakšavam breme – objavim knjigu. Nađe se poneko da pomogne, ako je pročita i može da je uz svoju ranu privije, da lakše idemo dalje, kroz suze i smeh – svako svoje.

Da li život u maloj sredini podstiče na kreativan rad ili ga usporava i onemogućava?
Život u maloj sredini, koju pešice pregaziš za kraće vreme nego što u velikoj čekaš gradski prevoz, daje više vremena za kreativan rad, mada je vreme relativan pojam. Mala sredina imitira onu za koju misli da je, zbog više ulica i ljudi, veća i vrednija od nje. Radi to trapavo, zabada nos i pogled gde ne bi trebalo. Meni to više ne smeta, imam odbranu od palanačkih promišljanja mojih stvarnosti – “nisam odavde ili nisam tada bila u gradu”. Jedan, ne mali, deo svake godine provodim van Prokuplja, a kad sam u njemu imam svoju oazu, radnu sobu, dvoje bliskih rođaka, dve prijateljice i najboljeg druga. Oni imaju VIP ulaznice u moj život, zato što su vaspitani i dobronamerni. Znamo se dobro, godinama.
Nigde ne možeš biti sam kao u gužvi velegrada  i udaljen od svih kretanja, kao u njemu. U malom gradu je sve to isto, samo je lakše uočiti zlo i nevolju. Svi se „znaju“, FAMA VOLAT brzinom svetlosti.
U čemu je (nepresušni) izvor tvog nadahnuća?
U životu i sposobnosti da ga vidim kao magiju, kao kaznu i kao nagradu, u pronalaženju u sebi i u drugima ono što ćutimo i pred sobom. Središte svih mojih razmišljanja i nadahnuća je čovek i ljubav, u sveobuhvatnom značenju tih reči.
Puno sam putovala, radila u državnoj instituciji nekad velike SFRJ, učila i naučila važne lekcije koje mi je nametnula birokratija, upoznavala vredne i manje vredne pažnje ljude, pročitala knjiga i kniga, još uvek čitam i učim.
 Mnogo smrti zgusnuto je u mojim stvarnostima, mnogo života raste u mom trajanju. Кiša me, još uvek, uči kako se spaja nespojivo, kako se spajaju nebo i zemlja, kako da spajam život i smrt.
Nepodnošljiva je to, skoro mahnita, lakoća rađanja i umiranja. Кao strast. A ničeg novog u svetu nema što i ja nisam videla. Drugačije su samo kuće, i brodovi. Ljubav i smrt svuda su isti.

Šta čitaš ovih dana? Koju knjigu uvek preporučuješ?
Jednom godišnje vratim se nekoj od knjiga Borislava Pekića. Besnilu, na primer, iz koga se vazduhom širi katastrofa, tragedija, neizvesnost, romanu o našem vremenu i romanu čitavog sveta. Pre nekoliko dana sam završila njegovu SENTIMENTALNU POVEST BRITANSKOG CARSTAVA, priručnik  za starije i poučnik za mlade. Osvojio me još kad se otisnuo u potragu za ZLATNIM RUNOM i “svoj pasoš predao istoriji. Ne znam, ali se nadam da će carinici umeti da ga prepoznaju “.
Knjiga, kojoj se često vraćam, Pekićevo – VREME ČUDA, pojašnjava mi priče iz Biblije, jer svakoga dan srećem novokomponovane vernike, koji su posle IVICE I MARICE prestali da se “zanose“ čitanjem.
Nikada ne preporučujem knjige za čitanje, osim onima za koje mislim da su mi slični po načinu razmišljanja o literaturi ili o životu, svejedno. Uglavnom ispričam svoje utiske o knjigama koje sam nedavno čitala ili im se, s vremena na vreme, vraćam. „Moj učitelj mističnog realizma“, Gabrijel Garsija Markes i neki od hispanoameričkih pisaca su mi omiljena štiva. Koelja sam čitala od kad se pojavio kod nas, ali je počeo „konfekcijsku proizvodnju romana“ i, posvađala sam se sa njim. Karlos Ruis Safon mi još stoji na spisku pisaca koje volim da čitam.
Kad bi mogla da se vratiš u neki trenutak i na neko mesto – kad i gde bi to bilo?
Ne bih se vraćala, nigde. Bojim se uspomena, lepih i onih koje nisu. Ne bih da me ponesu u neki od prošlih života, da se ne izgubim i zaboravim kako se vraća u danas.
Išla bih tamo gde još nisam bila, a teško da ću uspeti. Ko zna! Daljine nisu nepremostive, ali novac za putovanje u zemlje nestalih Maja, Inki, Asteka je trenutno, za mene, nepremostiva prepreka. Znam, neskromna sam, ali ko zna!
Ne bih se vraćala ni u (pre)življene nesanice, prošle i “zaboravljene” ljubavi, živote i smrti. Bolna su ta putovanja. Možda bih se, na kratko, vratila u studentske dane, kad je svet bio mnogo veći i dalji nego danas, a mislili smo da ćemo ga razumeti. Vratila bih se u vreme nade i iščekivanja, kad su dani treperili puni očekivanja. Promenio se svet, promenili se ljudi. Mnogo zla, prljavog novca i poroka nadvilo se nad naše stvarnosti. Naša planeta postala je nezdravo mesto za život.
Ja sam optimista i naučila sam kako, kada, zašto i šta čekam. Još čekam da do sebe dođem. Da li ću i kako sačekati ili dočekati – ne znam. Nisam potrošila snove, neću. Nadam se – neke ću dosanjati.
Tekst je napisan u okviru projekta „Izuzetne žene Prokuplja”, koji se sufinansira iz budžeta Grada Prokuplja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pročitajte vesti iz: Kuršumlija Prokuplje