Na noćnom nebu trepere bliske mi Zvezde. Oko mene šetaju neki daleki ljudi.
Gledam u Zvezde. Eno Alfa Kentaura, eno Sirijusa, malo dalje vidi se Altair… Poznajem ih i to me smiruje.
Prolazim gradom. Eno Sergeja i eno Viktora a eno i Marije. Znam im imena ali ih ne poznajem i to me uznemiruje.
Sada sam zdrav i srećan i svima sam drag. Osećaju moju snagu i smeše mi se prijateljski.
Sada sam bolestan i tužan. Treba mi pomoć ali nikoga nema.
Osmesi beže, odnose ih ljudi.
Strah od bolesti se gubi i pretvara u strah od ljudi. Bolest me uči da ne
verujem svemu što mi vragolasto Zdravlje pokazuje u svojoj jedrini.
Bolest mi je prijatelj a Zdravlje ljubavnica i dok se na prijatelja ljutim
zbog istina sa kojima me suočava, dotle se radujem slatkim pričinama
nasmejane ljubavnice.
Mladost nestaje u raspravama njih dvoje… I dok starost nadolazi
ljubavnica me napušta dok mi prijatelj nudi svoju tešku ruku..
Zvezde me gledaju trepereći sa noćnog neba. Možda je to treperenje
zapravo smeh…
Smeju mi se što mislim da sam mlad.
Smeju mi se što mislim da sam star.
Smeju mi se što tugujem zbog ljudi.
Smeju mi se zbog kratkog trenutka postojanja koje tako ozbiljno
shvatam.
Sedim pod zvezdanim nebom i sada se i sam smejem gledajući u moje
treperave poznanice…
Ljudi koji me ne poznaju kažu da sam lud.
Ljudi koji me ne poznaju kažu da sam mudar.
I jedni i drugi ne sumnjaju u svoj sud.
Ljudi koji me poznaju shvataju da me ne poznaju.
I prvi i drugi i treći veruju u svoju Istinu …
Samo Zvezde znaju da niko nije u pravu jer Istina obuhvata Večnost a
naše postojanje samo jedan kratki trenutak, nedovoljan da se iz njega
sagleda večnost pa samim tim ni Istina…
Dušan Valhović, privremeni gastarbajter
